Prošli su praznici i stres koji ih neminovno prati….Znam sada će pristalice teorije „kakve su ti misli takav ti je život“, da prevrnu očima i kažu kakav stres?

E, pa meni je stres, treba okititi jelku, obuzdati napade kiča, iseckati sve sitno za rusku salatu srpskog porekla, rezervisati kod lokalnog mesara meso za Božić, napraviti kolače i torte, kupiti poklone, upakovati poklone, prejesti se za Novu godinu, prejesti se za Badnje veče, opet za Božićni ručak, preživeti porodična druženja gde svi osmehom prikrivamo tenziju i tako ….

Stres je moja duševna hrana, jer sam jedna od onih poludelih žena koja je svesna svoje ludosti pa je ne krije iza uglađenih manira obojenih hladnokrvnošću.

Elem, ja stres volim on me hrani i pokreće, ali da se razumemo volim stres koji sama proizvedem, ne volim nametnute stresove sa njima se ne nosim baš najbolje.

Ja kao deo populacije poludelih žena, vremenom sam naučila da se klonim svih stresova koji nisu mojih ruku delo. Izbegavam dnevno političke trzalice, ne gledam TV čak ni kad Novak  Đoković igra, ne svađam se (bar ne onoliko koliko imam kapaciteta) sa botovima na društvenim mrežama … ja samo čitam i ljubavne filmove gledam. Govorim tiho i vodim psa sa sobom.

Ali … ne lezi vraže poludela jesam, ameba nisam, osetim u vazduhu miris nacionalizma, oslušnem oko sebe i proverim društvene mreže i obuzme me onaj tako poznati osećaj, koji u meni budi kamikazne porive . Dok se ja trudim da primenim sve one fore pokupljene sa filmova, a tiču se joge, lomim prste na rukama i kontrolišem nametnuti stres, ode voz i to pravo za Kosovsku Mitrovicu!!!

Popucam po svim šavovima, kao pokojni deda krenem u žustru raspravu sa likovima koji mi se obraćaju sa TV ekrana, bulaznim na društvenim mrežama sa patriotama (u onom degenerativnom smislu) i pokušavam da izbacim iz glave slike užasa, koje mogu u  imati samo oni koji su rat videli uživo.

A, onda ukapiram da u PMS – u nisam, a plačem i jecam zbog toga što znam da se nikada nećemo izlečiti od zveckanja oružjem, od sindroma „Kosovo je Srbija“ i glasnog pevanja pesme „Ej dragi dragi Božurove sadi“ i to ne zato što nam je stalo, već zato što smo izmanipulisani, i opet, i opet,i opet u nedogled.

Moji zemljaci  ćute i gledaju, oni koji se nisu obogatili od ratnog ludila i prodaje imovine, parolu Kosovo je Srbija ne izgovaraju, jer koliko god da veruju oni ne mogu ni na grob najbližih  da odu, a kamo li da prošetaju nekim od gradova u kojima su dobar deo života proveli.

I zbog svega toga, božurove sadite bez nas, vojsku ne možete da pošaljete sve i da hoćete, ali manite se demagogije i voza koji je saobraćao i dok obojen parolama bio nije , zbog onih koji su ostali tamo jer nisu imali kuda, zbog tih ljudi koji deceniju i više žive u strahu i predstavljaju statističku grešku, molim vas iskulirajte …. dosta je krvi ZBOG, NA i  ZA Kosovo proliveno.

Ne namećite stresove nama koji sa njima ne umemo da se nosimo, njima kojima malo treba da krenu da mašu puškama i našoj deci i budućim generacijama pružite priliku, da bar oni probaju da rat vide samo u filmu.