Političaru Goranu Cvetanoviću iz Leskovca bila sam, zbog novinarskog posla, česta meta.

Optuživao me za nepatriotizam, opozicionarstvo, držanje protivničke strane, neprofesionalnost…, ali ono što je danas, u govorničkom zanosu izdeklamovao za skupštinskom govornicom pred omiljenih mu tv kamera, ostavilo me je gotovo bez daha.

Reče – Milica me ne voli?! Pod se otvori ispred mene od srama i griže savesti. Spas stiže u nastavku – Ne voli me jer je ne plaćam, ni dinar ne dobija i normalno je što piše protiv mene!

E, na zdravlje, kamen mi pade sa srca. To je Goran Cvetanović, onaj stari. Ništa se nije promenilo. Vuk dlaku menja, ćud ne može, čovek menja džempere, odela, kola i kuće, ali narav ostaje. Optuži me čovek za prodaju ljubavi, bez da trepne.

Ja bih sada mogla da ga tužim, pre svega za uvredu časti, a potom i za klevetu. Ali neću, ne što me mrzi, nego što bi bilo uzaludno zbog, pa da , zbog nepristrasnog sudstva na koje političari nemaju nikakv uticaj.

Gledano međutim s one realnije strane, gradonačelnikova logika kupovine ljubavi i odanosti novinara je veoma opasna teorija, a i praksa. No, to ipak ostavljam njemu i onima koji pristaju na prodaju – držačima mikrofona, kelnerima, takojevićima…

Mene zanima ono drugo: pokušaj diskreditacije, konstanti obračun s novinarima koji mu nisu po vollji, huškanje saradnika na novinare, zastrašivanje novinara, pretnje da će ih „prijaviti i uhapsiti“, kao i poruke preko zajedničkih prijatelja „da može novinaru“, tj meni „da otpusti i decu“, ali eto neće, duševan je.

Igra se na kartu straha, ubicu uma! Kao i u celoj Srbiji.

Kao i u obračunu s mnogima, gradonačelnik je danas i u obračunu sa mnom potegao papir na kome je, verovatno, ispisana cifra isplaćena za višegodišnje pisanje ali i uređivanje gradskog sajta, koji je baš u to vreme proglašen najboljim sajtom lokalne samouoprave u Srbiji. On je znao ono što ni ja nisam znala, ukupnu cifru. Gradski službenici izgleda nisu imali šta da rade pa su alakali po delovodnicima.

I to je bio ključni dokaz protiv mene u gradonačelnikovom detektivskom pohodu. Zaboravio je samo da sam isti sajt uređivala i devet meseci za vreme njegovog prvog gradonačelnikovanja, a on potpisivao naloge za isplatu. Uprkos tome, nije mogao da kupi moju milost.

Ispada nekako da je taj gradski budžet kao njegova svojima, kao da je moj rad plaćao iz svog džepa, kao da je zločin naplatiti svoj rad.

Zločin je ukrasti, oteti, prevariti, lagati, izdati, ucenjivati, reketirati, tući, uterivati strah, zločin je i bogatiti se na tuđoj sirotinji i nevolji. Ja sam samo cenila svoju diplomu, stečenu učenjem i radom na državnom fakultetu i svoje znanje i stručnost u oblasti za koju sam bila angažovana. A to ne može biti ni zločin, ni sramota, ni razlog za afektiranje za skupštinskom govornicom, mestom na kome prozvani ne može da odgovori i mesto na kome uvek servilni Živojin Stefanović dopušta da se pljuje onaj ko nije prisutan.

Inače, na gradskom sajtu sada rade troje pomoćnika, sa platama od po blizu 80.000 dinara, ne računajući dnevnice i prekovremeni rad. To je za godinu dana bruto – 5.184.000 dinara?!

Jugmedia je jedino javno glasilo u Leskovcu koje se ne sufinansira iz leskovačkog gradskog budžeta, uprkos ogromnoj popularnosti, jer se naše pisanje ne sviđa gadonačelniku. Šta više, Cvetanović je sprečio i realizaciju drugih projekata, a imamo i informacije da je prijateljski ubeđivao neke predsednike opština da krenu njegovim stopama.

Zato se ne štedi na pratiocima lika i dela. Na televizijama sa po tri „izvršioca“, dok se onima iz „renomiranih medija“ podmiruju svi apetiti.

I u takvoj situaciji i medijskom okruženju, njemu smeta samo Milica. Čovek s kamerama, sa 20.000 partijskih vojnika i na destine saradnika i saradnica, koji ga baš kao strogi vojnici paradno prate po asfaltnim bazama, godinama vodi rat protiv jedne novinarke. Uglavnom – neplodan. Pa, kako da ga volim?