„Sve se dogodilo u subotu popodne na parkingu ispred Džamba u Solunu. Neposredno pre ulaska u prodavnicu, izvadila sam naše pasoše iz torbice, da mi ne bi ispali kada vadim novčanik ili telefon, jer je ona malih dimenzija. Ostavila sam ih u kaseti u automobilu, a auto smo parkirali ispred kafića, upravo zbog bezbednosti“, priseća se za Blic Olivera Kostić.

Petočlana porodica se zadržala u prodavnici sat vremena i po izlasku, ništa nije delovalo neobično dok nisu otvorili vrata automobila.

„Kad smo izašli iz prodavnice, ništa nije delovalo neobično. Kafić se u međuvremenu zatvorio i nije bilo ljudi. Primetili smo nered u automobilu, razbacane torbe, oborena sedišta i odmah shvatili šta se desilo. Primetili smo da nema pasoša, ali smo mislili da su bačeni negde. Do tada nismo čuli da se kradu pasoši, kome to treba kada ne mogu da se falsifikuju, jer su biometrijski“, pita se Olivera.

Vratili su se u prodavnicu i od radnika zatražili da pozovu policiju, što su oni odmah i učinili.

„Na dolazak policije čekali smo više od pola sata. Oni su nam dali adresu policijske stanice u kojoj treba da damo izjavu o tome šta se desilo. Otišli smo odatle i pozvali naš konzulat. S obzirom da je bila subota, nismo mogli ništa da uradimo, već da čekamo ponedeljak radi provere podataka za decu. Mi smo imali lične karte, pa nije bilo potrebe da nas proveravaju“ kaže Kostić.

Kako im je bio neophodan smeštaj do ponedeljka i kako bi prikupili dokumenta za povratak kući, pomoć su potražili na Fejsbuku.

„Obratili smo se Fejsbuk grupi „Grčka info“ i oni su nam pomogli da nađemo smeštaj po pristupačnoj ceni u centru Soluna. Pronašli smo u blizini i bezbednu garažu za parking, jer je brava na kolima bila obijena“, priča Olivera.

Kada je osvanuo ponedeljak, porodica Kostić se uputila u konzulat i čekala da stignu provere podataka za decu, kako bi došli do putnih listova pomoću kojih će nastaviti putovanje.

„Putni listovi koštaju 43 evra po osobi i potrebne su i dve fotografije za dokumenta. Sve te papire iz policije i konzulata treba čuvati, jer je to dokaz da ste ostali bez pasoša i uslov da vam se izdaju novi pasoši. Policija inače ne sprovodi do stanice, već vam samo daju adresu na koju treba da idete. Izjavu smo nosili iz jedne policijske stanice u glavnu, koja je udaljena 20 kilometara, da bi stavili pečat. Sa tom izjavom i slikama smo otišli u konzulat i tamo dobili potrebne papire za pola sata“, priseća se ona.

Neprijatno iskustvo, kako kaže, nije uspelo da upropasti letovanje, a lekciju koju je na teži način naučila, Olivera je želela da podeli sa našim građanima, ukoliko se nađu u sličnoj situaciji.

„Nismo se mnogo uznemirili, odrasli smo ljudi, roditelji troje dece koja ne treba da vide da smo zabrinuti. To je realnost koja može da zadesi bilo koga na bilo koji način. Treba ostati pribran i rešavati problem korak po korak. Iskustvo nije prijatno, ali ni nerešiv problem. Uz pomoć interneta, navigacije i bankomata, sve je bilo gotovo relativno brzo. Da nije bila subota, verujem da bismo istog dana otišli kući sa putnim listovima. Malo nas je zbunila njihova cena, jer je prilično visoka, naročito kada treba da platite za pet osoba iz istog novčanika. Ne znam šta bi bilo da ne znamo engleski jezik, da nemamo internet, navigaciju i novac na računima. To bi već bio veliki problem“, zaključuje Olivera.