Na terasi kuće u današnjoj Mlinskoj ulici, preko puta Višeg suda, stoji domaćica Zlata i zaljubljenim očima ispraća supruga na posao. Kao i hiljadu puta ranije, navodno sa daljine primećuje mrlju na novom izglancanom odelu, spušta se brzim koracima, zaustavlja ga i čisti nešto samo njoj vidljivo. To je, zapravo, bio svakodnevni ritual ponosne supruge čuvenog leskovačkog terzije i trgovca između dva svetska rata Dušana Petkovića Daskala, scena o kojoj i danas priča njegov unuk Dušan i praunuk još čuvenijeg Đorđa Petkovića Daskala, prvog leskovačkog učitelja.

Ova kuća gledano danas s ulice ne izaziva pažnju jer su u međuvremenu napravljene veće i kitnjastije, ali kada ju je 1924. godine podigao Dušanov deda i imenjak ona je sa dve međusobno povezane velike sobe, povezanom kuhinjom, trećom odvojenom sobom, povećim holom i kupatilom, bila kuća za respekt. Daleko manja od onih velelepnih kuća industrijalaca, ali primerena tadašnjem trgovačkom staležu i dovoljno komotna da u njenom prostranstvu i u njenoj bašti uživa deda Dušan sa svojom suprugom, sinom Đorđem i kasnije sa snahom i dvoje unuka, koji još pamte istoriju.

Podignuta je tamo gde se rodio i živeo jedan od dvojice prvih leskovačkih učitelja Đorđe Petković Daskal, koga su zvali Bata Đorđe i koji je još u „tursko doba“, 1854. godine, radio u prvoj školi u Leskovcu – „’Ča Mitna škola“, i u njoj predavao sve do oslobođenja Leskovca 1887.godine.

„Ponosan sam na svoje pretke, ali ja sam iz Leskovca otišao sa 17 godina i za kuću me vezuju samo uspomene iz detinjstva. U Ljubljani sam naučio na drugačiji način života. Mnogo sam, kao i moja supruga Živa, putovao po svetu, naučio da se ne vežem za stvari a u glavi mi i danas odzvanja izreka moga dede: Kućo moja, čija li si, čija nećeš biti“, priča za juGmediu Dušan Petković, koji pakuje stvari jer je kuću prodao ovih dana.

Praunuk čuvenog Đorđa učitelja i unuk Dušana Petkovića terzije, tekstilni inženjer u penziji Dušan Petković danas ima 77 godina i sa suprugom, sinovima Markom i Milošem i četvoro unučadi živi u glavnom gradu Slovenije.

Dušana i njegovu porodicu smo danas, u subotu, zatekli u leskovačkom muzeju. Na trenutak je višečlana ekipa, koja priprema stalnu postavku za proleće, prekinula rad kako bi preuzela vredne eksponate, dar gostiju iz Slovenije

Pre nego će Petkovići definitivno zatvoriti kapiju kuće koja više nije njihova, najstariji član porodice priseća se tog detinjstva, a u njemu je glavni junak upravo njegov deda, dok je scenu s početka ove priče zapamtio od svog oca Đorđa.

„Moj deda i njegov brat od strica Vojislav borili su se u dva balkanska rata i u takozvanoj Albanskoj buni, pa otišli u Prvi svetski rat. Deda je ranjen na Gučevu, na Ceru i nije mogao sa vojskom preko Alabnije i do Solunskog fronta, zbog čega je dugo bio žalostan. Vojislav je prošao taj put i kada je saznao šta se bratu desilo pisao mu je sa Solunskog fronta. Poslao mu je razglednicu na kojoj piše da će on osvetiti njegovu izgubljenu nogu, neznajući tada da deda nije izgubio nogu, ali je do kraja života imao problem s njom“, počinje priču naš sagovornik i pokazuje razglednicu staru 100 godina.

Kada se rat završio deda Dušan je s ortakom otvorio terzijsku radnju preko puta mosta preko Veternice, kod današnje pošte, koji je u to vreme bio drveni most.

„Posle izvesnog vremena deda je odlučio da se osamostali i kupio je plac u Ulici Kralja Petra broj 30, tamo gde je danas parking ispred robne kuće. Podigao je radnju i trgovinu koja se zvala ‘Dušan Petković i sin’. I dalje su se šila odela za seljake i odora i miraz za mlade sa sela i ono što se danas zove pozamanterija, ali glavni akcenat je bila trgovina tekstilnim materijalima, koje je deda kupovao na veliko u Beogradu i snabdevao druge terzije u Leskovcu. U posao je uključio i svog sina Đorđa, imao je radnike. Posao je išao odlično“, priča.

Deda bi najpre, pre posla, svratio na kaficu da s drugim trgovcima razmeni iskustva, pa bi onda išao u radnju ili manufakturu, kako je pisalo na tada modernoj zgradi. A njegova supruga koja ga je ispraćala na posao, znala je dedinu putanju.

Sin Đorđe se oženio i 1942.godine dobio prvenca, kome je ime dao po svom ocu, a kasnije i ćerku. Porodična idila trajala je sve do 1948. godine, do prve nacionalizacije i toga se Dušan, tada šestogodišnjak, odlično seća.

„Jednoga dana dedu i oca su dvojica sa puškom sačekala i rekla: Dajte ključeve od radnje i idite kući, to nije više vaše. Posle par dana javni tužilac podigao je optužnicu da su moj deda i otac narodni neprijatelji i odveli su ih u zatvor u Niš. Osuđeni su na jednu i dve godine. Ja sam išao u taj zatvor, obilazio ih. Bio sam prošle godine da slikam mesto gde su robijali“, nastavlja priču kroz koju su prošle mnoge leskovačke porodice.

Dok su bili u zatvoru bilo je teško jer baba  Natalija i majka Zlata nisu radile. Preživeli su zahvaljujući pomoći kumova. Deda Dušan je, naime, imao 40 kumova u okolini Leskovca, poljoprivrednika koji su ih snabdevali hranom, a baba je prodala sve zlato koje je imala.

Verovatno ću tražiti obnovu celog sudskog postupka jer tada nije vladalo pravo, a moj otac i deda nisu bili državni neprijatelji nego učestvovali u razvoju Leskovca

„Ni deda ni otac nisu mnogo pričali o danima provedenim u zatvoru, posebno ne otac iako znamo da je bio mučen i bio u samici. Ne znam da li se meni čini, ali nisu mnogo žalili za oduzetom radnjom. Jer, deda je uvek govorio: ‘Tamo gde je teklo, opet će da teče’“, priseća se Dušan Petković i dodaje da je njegov otac kasnije radio kao magacioner tesktilne fabrike „Crvena zvezda“ i u „Tekstilprometu“, odakle je otišao u penziju.

I zaista su se obistinile dedine reči. Dušan, kako priča, danas na periferiji Ljubljane ima tri puta veću kuću od one u Mlinskoj ulici na placu od 2.000 kvadrata. Iako je usvojio zapadnjački način života, srpski odnos prema potomstvu nije menjao, pa je i sinovima kupio stanove i kuće.

„Mi smo i danas jedna velika i srećna porodica. Moji sinovi su redovno dolazili na raspuste u Leskovac, sve dok mi pre 15 godina nije umrla majka. Odlično govore srpski jezik, kao i moji unuci“.

Ipak, do takvog života ovaj danas vitalni i lucidni sedamdesetsedmogodišnjak nije došao lako.

Kada se deda vratio iz zatvora, ljudi su ga oslovaljali uvek sa – gazda Dušan, iako nije više bio gazda

Kao dete „državnog neprijatelja“ zavšio je Srednju tekstilnu školu u vreme kada je u njoj još predavao osnivač škole Viljem Pušman. Upisao je Tekstilni fakultet u Ljubljani, kao još desetak iz njegove generacije i već na trećoj gdini studija pokušao da nađe posao ili stipendiju od tadašnjih preduzeća TIG Grdelica i „Leteks“ iz Leskovca, ali je odbijen.

„Išao sam i kod tadašnjeg predsednika opštine na razgovor, no prezime Petković mi je kao beleg stajalo na čelu. Odustao sam od Leskovca i stipendiju dobio od fabrike štofova u Paraćinu, koju sam brzo vratio kada sam posao dobio u Ljubljani. Shvatio sam da me rodni grad ne želi, a u Praćin nisam želeo“.

„Deda mi je 1958. rekao: Sinko, kada se bude Nemac udružio kod nas će opet biti rata, tako je i bilo“.

Posao je dobio u „Jugotekstilu“, u odeljenju za uvoz vune, zapravo, u jednom od ekonomski njjačem tekstilnom gigantu u komunističkoj Jugoslaviji, a do tog posla došao je zahvaljujući takođe hapšenim Leskovčanima.

„Zaposlio me u Ljubljani Žika Maznić, Leskvovčanin, iz porodice Maznića koji su držali apoteke. On je trgovao sa Jugotekstilom, uvozio je vunu iz Australije. I on je bio u zatvoru, a on je taj položaj dobio zahvaljujući ujacima iz leskovačke industrijalske porodice Teokarović, koji su takođe robijali i kojima su oduzete tekstilne fabrike. Imao sam odličnu poziciju. Vredno sam radio, pa me moj direktor poslao da provedem 5 godina u Nemačkoj, da ‘ispeglam jezik’“, priseća se Dušan Petković Daskal, koji je porodični nadimak saznao sasvim slučajno od „neke gospođe“.

Praunuk prvog leskovačkog učitelja i unuk leskovačkog terzije i trgovca danas u penziji piše knjgu svojih sećanja iz mladosti, a velikodušno poklanja muzeju predmete i fotografije koje je decenijama prikupljao, a koje kroz život njegove porodice odslikavaju jedan buran period leskovačke istorije.

Petkovići su Leskovčani oko dva veka, ali Dušan je otkrio da je njegov čukun deda Petko došao u varoš na Veternici iz sela Šišava kod Vlasotinca.

„Jedan brat ostao je tamo, jedan se doselio ovde, a jedan otišao u selo Stubla“, objašnjava.

Iako je prodao kuću, on će se, kaže, zajedno sa suprugom Slovenkom i sinovima, uvek vraćati u Leskovac jer ovde su grobovi njegovih predaka.

„Zabolelo me jednom kada sam video da je na Špitaljskom groblju neko srušio spomenik mog pradede Đorđa. Ja sam ga ponovo podigao“, priča.

Ovaj Leskovčanin i potonji Slovenac i s majčine strane vuče lozu iz bogate trgovačke porodice, porodice Hadži Lazić iz Prokuplja.

„Moj brat od ujaka iz Prokuplja, otvorio je posle toliko decenija trgovinu ‘Lazić’, pa je tako i danas aktuelna izreka mog dede: Gde je teklo, opet će da teče“, ponavlja ono što je upamtio od dede i što u amanet ostavlja svojim sinovima, trojici unuka i jednoj unuki.