Vozi čovek auto, ide ulicom, oseća neku nelagodu, staje skoro nasred puta; izadje, pljune, pa baci paklicu, ode iza ćoška da se isprazni, vrati se do auta. Dok drugi trube što je zaustavio saobraćaj, seti se,  nema više cigara. Pretrči preko trave, da skrati put do trafike, jer, misli u sebi, ljudi čekaju. Vraća se, diže ruke prema drugim vozačima, skoro da im kaže izvini, pali prvo cigaretu, pa auto i nastavlja dalje. Razvuče osmeh do maksimuma, kao i radio.

Kako nekima reći da ne žive sami, kako im jednom rečenicom objasniti sve ono što su preskočili dok su odrastali.  Ma da su bar odrasli.

Trude se, gledaju, ali u koju god stranu pogled skrene, vide samo svoj odraz. Obrazovanje, inteligencija, iskustvo, bogatstvo, ništa od toga ne pomaže u lečenju. Ni njihovi antonimi.  Da ne verujem u promene, pomislio bih da je dijagnoza trajna.

Naravno da nismo svi takvi. Ima i onih koji primećuju. Nose nešto u sebi, nešto što ne liči na zlato, a puno je vrednije od njega. Vide, znaju da nekada je prečica ustvari stranputica. Kreću se u svetu koji je njihovo nasledje, a tesno im je. Odgurnuti u ćošku, da ih posmatraju kao čudake.

Znaju da radost, ona iskrena, onaj osmeh koji dušu leči, to se zaslužuje. Znaju i da je onaj sebični, samo uslovni refleks. Maska ispod koje se krije sva beda ovog sveta.

Ipak, svoju su ćošku pretvorili u tron. Ne pokazuju spremnost da ga podele sa drugima, kod njih ne postoji model kojim će približiti sreću drugima, ne znaju svi sami da je stvore.

Kao kod klasa, napravljen je jaz. Čini mi se da je ovaj kulturni još dublji od finansijskog. Ubojitiji i različitiji, sa više frontova, postoji svuda, u svim slojevima društva, kao okov, vuče dole sve sa sobom. Tako je i popucalo. Izgubile su se veze, stepenice.

Nove generacije moramo nekako popeti. Ovi malobrojni, koji to mogu da urade, ponašaju se suviše uplašeno, bez imalo samopouzdanja ili sa previše, u svakome vide neprijatelja, šćućureni u svom kraljevstvu. Brane se od svega, ništa ne puštaju do sebe. Pa tako i oni, koji bi nekako došli bar do pola  puta, budu utučeni njihovim snajperima. Umesto konopaca, spuštaju strele, otrovne.

Izmedju sebe, unutar sebe, svetovi ratuju. Kullturna piramida sada više liči na Mont Everest. Samo bez Šerpasa. Ima ih, ali nisu na ceni, ni gore, ni dole.

Kada je primirje, najviše stradaju , gađaju ih sa obe strane.

Trebali bi im pomoći. Nekako od njih napraviti karike. Ko će to dole shvatiti?

Nelogično, a naizgled i nepravedno, graditi odozgo na dole. Malobrojni,  koji su ceo život ulagali u sebe, sav  teret da bude na njima, da oni odrade posao. Ali, tako je. Nema čarobnog rešenja. Ako misle da im je teško, pa baš zato, jer svakog sledećeg koga uvedu na pravi put, manje će sami nositi. Možda im ovo sada izgleda strašno, sve ovo na šta ličimo kao društvo, samo, neka se sete žrtava koje su pale da stignemo do ovde. Jedna je generacije peške išla, preko Albanije do Krfa i nazad, u juriš, što je samo kap u moru istorije. Gradili su, u težim uslovima. Manje su kukali, a znali su i od bukve, poput mene, ciglu da naprave.

(Kraj)