Danas je Međunardni dan slobode medija, a kraj vanrednog stanja se, poštovani čitaoci, bliži. Nije bilo lako ni vama ni nama novinarima jer smo živeli i radili u vanrednim uslovima. Hvala vam što ste veliki deo svog vremena provodili uz naš portal, a znam da jeste budući da je vas od 150000 do 300000 dnevno čitalo portal Jugmedia, što pokazuje google analitik po pojedinačnim ulascima, a google meri samo prvi vaš ulazak na sajt u toku 24 časa. 90 posto naše redakcije nije imao zabranu kretanja, ali je takozvanih živih događaja bilo veoma malo. No, uz vašu pomoć svakoga dana imali smo medijske sadržaje za sve uzraste i ukuse.

Trudili smo se da kod nas uvek imate brzu, tačnu i objektivnu informaciju, da ukazujemo na propuste, nedoslednosti i nelegočinosti, da pohvalimo kreativne i radne, da i opoziciji, po pravilu, ustupimo prostor, mada se jedino opozicija u Nišu oglašavala, da vam i drugačijim sadržajima malo skrenemo pažnju sa korone.

U svakoj kriznoj situaciji čitalačka publika se okreće lokalnim i regionalnim medijima, napisao je neko davno pre mene. I bio je u pravu bar u slučaju Jugmedie.

Da li smo bili slobodni, pitaćete? Da. Naš um je bio slobodan, naša percepcija bistra kao izvorska voda. Da li smo smeli da napišemo sve što smo znali? Ne, nismo smeli, ne samo u vanrednoj situaciji, bar ne eksplicitno. A znate zašto nismo smeli? Zato što su nam dostavljana neupotrebljiva dokumenta i zato što naši „insajderi“ nisu dozvoljavali čak ni inicijali da im se ne naslute. I zato ponovo ponavljam ono što je neko, takođe, davno napisao a to je da su mediji odvažni onoliko koliko nam je društvo hrabro i neuplašeno, a pojedinac crpi snagu i slobodu iz one kolektivne.

Ali tamo gde je bilo hrabrih pojedinaca, kao u slučaju „Jure“, na prmer, bili smo slobodni da napišemo da i u jeku virusa korone radnici rade bez zaštitnih sredstava i tako pokrenemo lavinu u Srbiji i dobijemo pretnju od menadžmenta tužbom. Naravno, to je samo jedan od slučaja u vanrednom stanju, kao što je, na primer i stalno podsećanje na nedostatak opreme za zdavstvene radnike u Leskovcu i na jugu Srbije, pa i nedostaka maski i rukavica u apotekama za građanstvo.

Šta je sa političarima, pitaćete jer je beogradska novinarka hapšena, a drugi su se žalili na loš odnos političara prema medijima i na njihove prozivke.

Osvrnućemo se na Leskovac, sedište i bazu Jugmedie. U ovoj krizi neki važni ljudi, ljudi od struke pokazali su da nisu dorasli svom poslu. Nisu se javljali na telefone, a na pres konferecijama nisu znali ili nisu hteli da daju odgovore, a odgovori su im ponekada bili i za smeh i za plakanje. To su oni stručnjaci, ili bolje reći stručnjakinje kojima je važnija fruzura od suštine. I to smo osuđivali u svojim tekstovima. Ono što nam se čini, to je da smo od drugih dobijali iscrpne odgovore na naša pitanja. Ono što je realnost to je da u vanrednom stanju nismo dobili ni jedan prekor, bar ne da mi znamo, od lokalnih političara. Da li su nas lagali? Jesu, namerno ili nenamerno jer se na početku videla i njihova zbunjenost, iznoseći ponekada zaredom drukčije podatke i različite ocene i procene. Da li smo ljuti? Nismo, jer mi smo u svakom tekstu stavljali onaj prethodni s izjavama i usput podsećali. Jedno je izvesno, u Leskovcu nije bilo neslobode u vreme vanrednog stanja, čak smo bili slobodniji nego u redovnom stanju.

Jedino čega smo se bojali jesu naši izvori, naša istraživanja koja će se konačno pretvoriti u tekst. Bojali smo se nas jer smo samo mi mogli da napravimo grešku i tako dođemo do onih od kojih najviše strepimo – do suda i sudija. Da, bojali smo se sudova i sudija i to je bila naša najčešća kočinica i danas i pre 10 godina i sutra.

Ipak, ovaj period ostaće upamćen, a nezapmćen u analima srpskog i svetskog novinarstva, da su se leskovački novinari pobunili protiv eksluzivnih informacija Jugmedie, koje su, uzgred, bile istinite i od javnog značaja, i od čelnika Kriznog štaba tražili da zaustave „curenje informacija“. I to je za mene, ali i za leskovački deo redakcije Jugmedia nešto najstrašnije što se desilo, ne računajući tugu zbog patnje obolelih i zbog smrti sugrađna među kojima je bilo i naših ličnih prijatelja. Dok su se ljudi borili za život po bolnicama, njima je smetala Jugmedia, a pri tom ni jedan disonantan ton u njihovim izveštajima gde mirušu zumbuli i cvetaju ruže u martu mesecu i gde se na posao dođe u 10, a odlazi do 15 sati, da se ne zakasni na ručak i ne odspava poslepodnevna partija.

Znači, da se zaustavi ono od čega medijske kuće žive. Šta mislite da li bi se ikada dogodila afera Votergejt ili afera Vikiliks da nije bilo „curenja informacija“?  

Preko toga smo prešli s biblijskom rečenicom: „Oprosti im bože ne znaju šta rade“ i nastavili svojim putem. A naš put jeste i vaš put.

Ostanite sa nama, mi smo tu zbog vas, boreći se, kao i svi koji legalno i pošteno rade, sa nestašicom novca i veoma otežanim poslovanjem i naravno, sa redovnim javnim i poluskrivenim kritikama vlasti i opozicije, naravno i sa vašim, koje najozbiljnije shvatamo ako nisu zlonamerne.

Jer, za nas novinarstvo nije biznis već ljubav, mi nismo menadžeri već novinari, novinarstvo nije navijanje, već želja da se priča sagleda iz svih uglova, nije geg, sprdnja, nego odgovoran posao, za nas medijski sadržaji nisu priče dve babe preko plota, nego oblikovan novinasrki tekst sa obaveznom drugom stranom. Za nas je novinarstvo časna profesija i zbog svoje časti ne sklapamo dilove ni sa vlastima ni sa opozicijom i ne parvimo lobi-mrzitelja. I mi nismo tu da bi ste nas voleli, već verovali.

Ne povodomo se za ličnim emocijama, simpatijama i antipatijama, već merimo dela, ali ne bez žara i ne bez ljubavi prema novinarstvu, a ta ljubav i poštovanje i prema članovima redakcije, okosnica su našeg rada. Svako ko je u ovih skoro 10 godina dolazio u Jugmediu prihvatao je ova načela, pa je zato Jugmedia postala kuća sa voljenih 12 članova, složna familija. Danas možemo reći da imamo tim snova, raskošne i ukomponovane talente i u isto vreme skromne i smerne profesionalce.

Pozdravljam vas novim pozdravom  –  izbegavajte kontakte.