Svako šesto dete u Srbiji je u sistemu socijalne zaštite, pokazuju podaci  iz izveštaja za 2018. godinu Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, sa kojima je javnost bila upoznata krajem prošle godine. Na području koje pokriva Centar za socijalni rad  Leskovac za isti period, skoro 3.957 dece je bilo obuhvaćeno nekim merama socijalne zaštite, dok je samo za prvih devet meseci prošle godine taj broj  3.371 dete, od toga najviše je bilo siromašnih 2.698 , dok je dece, žrtava zlostavljanja i zanemarivanja  bilo 24, pokazali su podaci ove ustanove.

Na ovu temu , razgovarali smo sa profesorkom Nevenkom Žegarac sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu.

Da li je veliki broj dece koja zahtevaju pažnju države kroz institucije?

Broj dece kojima je potrebna pomoć države, dakle u sistemu, raste.Postoje sistemska rešenja, neke stvari su u međuvremnu poboljšane, ali to nije dovoljno. Mnogo dece u Srbiji živi teško i potrebna im je mnogo veća pažnja države. Nevenka Žegarac.

Jedna od mera države, u borbi protiv  siromaštva je i novčana materijalna pomoć.

Prema svim pokazateljima koji postoje, iznosi su relativno niski i ne pokrivaju potrebe dece. A siromaštvo je u Srbiji veliko. Čak, veliki broj dece zbog raznih zakonskih prepreka ne mogu da koriste i ovakvu pomoć. Onako kako je država organizovana u oblasti socijalne zaštite, najveći problem imaju porodice sa tri i više dece, oni prosto ne mogu da se izvuku iz siromaštva.

Stiče se utisak da se ipak radi nešto

Potrebno je da nam deca budu cilj, a ne sredstvo, a mali ih je broj, nama u Srbiji treba mnogo više dece. U ovom kontekstu, potrebno je mnogo više podrške porodici, što je izazov za mnoge i razvijenije zemlje, a kod nas još i više. Mnogima je teško, nekima je nemoguće, to svi znamo, ali činjenica je da je siromašnima pomoć manje dostupna. U ovom kontekstu, ona naglašava da  su nepovoljne mnoge okolnosti,niske su zarade, malo je obdaništa,radi se subotom i nedeljom, problema je na više nivoa,a zbog svega mnogo dece je u riziku,roditelji ugroženi i ovako kako je, teško je da  može da se uradi išta kompleksno. U mirnijoj atmosferi bi bilo drugačije, ovde je mnogo toga ekscesivno, deca ranjiva, mnogo ih je lako povrediti, a postojeće mere moraju biti jasnije. Institucije koje postoje u socijalnoj sferi, moraju da budu jake, da funkcionišu sa resursima kojih ima koliko ih je, ali nedovoljno, činjenica je da ih imamo manje nego druge zemlje.

Znači, smtrate da su ulaganja nedovoljna.

Potreban je kompletan ambijent, od dobrog obdaništa do škola, a sve ovo nam je stalo na nivo 60.godina. Samo u Srbiji postoje škole u dve smene u kojima nije dovoljno ulagano, a potrebno je da deca mogu da imaju i 8 sati boravka u njima. Šta da rade roditelji sa malim detetom kome je ključ od stana oko vrata, a ono nema gde da se vrati samo iz škole. Ljudi koji nemaju dovoljno znanja u povećanom su riziku, oni nisu loši, samo kada bi imali podršku države. Niko nije sam odgajao dete i ne mogu roditelji da to rade sami. Potrebno je podržati porodice kroz niz mera, a pogotovu one  ranjive.

Ima li dovoljno preventivnih mera?

Potrebna je podrška roditeljima kroz razne programe, usmeravanje, lečenje. Neka deca moraju da se izdvoje iz porodice i toga će uvek biti, ali ona će se brže vraćati porodici, ako ona bude podržana. Problem je što nemamo dovoljno mera koje pomažu da se okolnosti menjaju i da deca bolje žive, da budu podržana.Ima ljudi koji su spremni da otvore svoje srce i koji mogu da nađu način da pomognu deci kroz mentorstvo naprimer i na razne druge načine, te ih treba podržati kroz sistem.

Da li je hraniteljstvo dobra zamena za porodicu?

Hraniteljstvo nije zamena za porodicu, u njemu, neko u ime države gaji dete, istovremeno tom nekom glavni motiv ne može biti novac koji on dobija za to. Poenta sistema je da spreči da se takvi ljudi bave hraniteljstvom”, naglašava profesorka. Ipak,  ona smatra da najveći broj ljudi u hraniteljstvu danas to ne čine zbog novca, a država je dužna da daje.

U sistemu postoji problem sa decom koja nemaju roditeljsko staranje, a izašla su iz hraniteljstva ?

To je vrlo kompleksan problem, moraju se naći programi prodrške toj deci, jer je u pitanju proces odrastanja, koji se nije završio izlaskom iz hraniteljskih porodica. Tu postoji problem,a hranitelji ne mogu time da se bave.Deca su u jednom trenutku sto posto zaštićena, a već sutradan, nikako. Ako je definitivan zaključak stručnjaka da deca ne mogu u biološku porodicu, treba ih dati na usvajanje. Ima ljudi koji bi rado usvojili i adolescente. Zašto bi se usvajala samo mala deca. U ovom kontekstu mi nemamo dovoljno dobre zakone, čak imamo ozbiljne zakonske prepreke za usvajanje i ne šaljemo time dobre poruke javnosti. Ima mnogo starije dece koja nisu usvojena, a zašto ne bi bila.

Ima li naznaka nekim novinama u ovoj oblasti bilo kroz projekte u najavi ili sistematski ?

Jako mnogo prostora za rad ima u ovoj oblasti, za sada su samo kozmetičke promene, a najteže je promeniti svest ljudi. Ima prostora da se stvari redefinišu, ako vidimo šta se sve dešava sa decom. Sistem bi morao da bude fleksibilniji, sada se bavi formom, a ne suštinom šta je stvarno potrebno deci i porodici”, zaključuje profesorka Nevenka Žegarac u intrevju za juGmediu.