Stari gvozdeni krevet, pohabani dvosed, drveni sto pokriven mušemom, šporet „smederevac“ iz nekih davnih vremena, frižider koji ne radi i drvena stolica i to je sve što imaju od imovine Jelica Spisković i njena dvadesetogodišnja ćerka Vesna Đorđević iz bojničkog sela Pridvorica.

One su zapravo podstanari u kući kraj puta u romskom naselju i mnoge od tih stvari nisu njihove nego onih koji su im izdali tri sobe, mada praktično koriste samo jednu jer im druge dve ne trebaju.

„Tu spavamo, tu kuvamo tu se odvija ceo naš život. Retko ko nas posećuje osim socijalnih radnika i povremeno gazdarice kada dođe da uzme kiriju od 50 evra“, priča majka.

U kući nema vode, nema televizora ni kupatila, a jedino što „kasvetno“ (ispravno p.n.) imaju jeste mali zamrzivač.

Ranije su primale socijalnu pomoć, a sada Jelica prima invalidsku penziju od 11.000, a bolesna Vesnu porodičnu penziju od 9.000 dinara.

„Teško se živi, posebno što za lekove mesečno damo po nekoliko hiljada dinara i što nam preostane samo krompir, pasulj, hleb i drva, ali mi smo navikle, ja sam zaboravila kako je živeti u punoj kući jer je to davno prošlo vreme“, priča Jelica.

Ona je rođena u Pridvorici u srednje imućnoj kući, ali su joj otac i deda bili štedljivi pa su terali decu da sama zarađuju za život. Tako je Jelica od malena bila na polju i kada je trebalo brala je tuđe višnje i kopala tuđa kukuruzišta. Bila je kaže lepa, zaljubila se u lepog Negotinca, no brak nije potrajao jer „lepota ne ide ruku pod rukom s dobrotom“, razvela se i sa ćerkom vratila u rodnu kuću. Zbog narušenih porodičnih odnosa bila je prinuđena da ode i spas potraži na periferiji sela.

„Sada živimo ovde sa Romima koji su najbolje komšije na svetu i koji nam uvek pomažu“, veli.

Stari se, dodaje, a ona ne zna kakva budućnost čeka nju i njenu ćerku o kojoj brine.

„Kada te od malena potera sirotinja, prati te ceo život. To je moja, pa eto i sudbina moje ćerke“, priča dok s ponosom pokazuje tranzistor koji je za dve žene jedini prozor u svet. No, baš tog momenta konstatuje da se pokvaruio. Posle dužeg pokušaja da ga „našteluje“, nemoćno ga odlaže. „Daću komšijama da ga poprave“, kaže.

Vesni je njena majka jedina drugarica. Devojka sa lepim crnim očima je pričljiva, prekida majku.

„Ja bih volela da imam kuću sa vodom i da imam televizor da gledam serije“, priča o svojim željama mlada devojka u iznajmljenom sobičku u kući pored puta, gde se često jure s miševima.

Nekada su, kažu, pokušavale da dobiju stan ili praznu opštinsku kuću, ali opština Bojnik nema takvu vrstu smeštaja, pa sada čekaju da se neko čudo desi, mada ni same ne znaju kakvo bi to čudo moglo da ih snađe.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa, lokalne samouprave opštine Bojnik,  koji je dodelio sredstva