ŠKOLOVANJE U USLOVIMA VANREDNOG STANJA – MALA ŠKOLA O MORALNIM OBAVEZAMA

Nedavno se dvoje kolega sa dva svetska univerziteta dopisivalo o svojim doživljajima edukacije mladih naraštaja u vreme pandemije corona virusa. Jedan je iz Milana, drugi iz Hajdelberga. Jedan se bavi kognitivnom psihologijom, drugi etikom. Kao što obično biva kod mladih i ambicioznih ljudi, njihovi lični stavovi u oblastima kojima se bave u priličnoj meri odudaraju od važećih, široko prihvaćenih stavova.

Tako na primer, kognitivni psiholog iz Milana smatra da je sadašnji preovlađujući sistem školovanja koji dominira u svetu potpuno pogrešan, u smislu da generiše silne emotivne naboje i ogromnu potrošnju vremena kod svih učesnika tog sistema – učenika, profesora i roditelja, uz mizeran edukativni učinak. Prevedeno na jezik privrede: isuviše velika potrošnja za neisplativo malo dobiti. On misli da je sam fokus edukacije pogrešno zasnovan. Umesto da osnov i početak učenja bude upoznavanje sebe i svojih emocija, toga nigde nema, već se celokupno učenje u životu svodi na upoznavanje činjenica spoljnog sveta. Pritom ističe da sa učenjem sebe treba početi mnogo ranije nego što predviđa važeći sistem formalnog školovanja, praktično od rođenja, zato što su deca od samog rođenja izložena pogrešnom učenju od strane svojih na različite načine emotivno neuravnoteženih roditelja. A što se tiče učenja spoljnog sveta, počev od slova i brojki, to treba prepustiti spontanim afinitetima i razonodi, otvarajući deci informacije o šarenilu spoljnog sveta, ali bez ikakve prisile i nametanja.

Etičar iz Hajdelberga ima u neku ruku slično mišljenje o važećim moralnim načelima: proizvode isuviše lošeg emotivnog naboja u odnosu na dobit koju daju u uređivanju međuljudskih odnosa. On to čak povezuje sa stavovima kolege iz Milana, da je to posledica elementarne needukovanosti svakog čoveka o samom sebi, odnosno o svojim emocijama. U toj situaciji pojedinac doživljava moralna načela kao policajcakoji od spolja, prisilom, reguliše njegovo ponašanje.Pojedinac ovoga nije svestan, zato što je svoj svesni nivo opredelio da mora poštovati moralna načela. Doživljaj „policajca“ manifestuje se emotivnom napetošću (anksioznošću), koju ne može sebi svesno da objasni.  Kada bi bolje poznavao svoje emocije, bio bi sposobniji da bolje razume i moralna načela, njihove dobre i loše strane, i da se prema njima odnosi sa razmevanjem. U tom slučaju, neće ih doživljavati kao policajca, čije naredbe poštuje ali mu to stvara nesvesnu anksioznost, već kao sistem pravila prema kojima može da odredi svoje ponašanje na sebi najisplativiji način, ali ovog puta bez anksioznosti.

Njihova prepiska me je na čudan način vratila u emotivni doživljaj učenika, iako sam sada u poziciji profesora. Čini mi se da sam odjednom shvatio da učenik i profesor imaju značajno različit emotivni odnos prema instituciji edukacije. Profesori su nekada bili učenici, ali su nekako zaboravili svoje emocije iz tog doba. Zato je na njima veća odgovornost u procesu približavanja stavova, a do toga se može doći dubljim razumevanjem emocija i moralnih obaveza svih koji učestvuju u procesu edukacije, kako učenika tako i profesora/roditelja..

Prepiska dvojice mladih stručnjaka nudi zanimljive informacije, koje po meni otvaraju puteve za to razumevanje. Priliku da vidim njihovu prepisku omogućilo mi je to što su obojica zainteresovani za moje eseje iz serijala Priča o nama. Neću isticati ko je šta rekao, niti ću otkrivati njihova imena, zbog rečene neusklađenosti njihovih stavova sa opštevažećim moralnim načelima, da zbog toga ne bi imali neprijatnosti.

Ovo što sledi je neuređena kompilacija njihove prepiske:

– Oko „online nastave“, bar što se tiče mog fakulteta, imam neko mišljenje, čak bih to mišljenje mogao da infiltriram u sistem ostalih mojih razmatranja o emocijama. Naime, moj fakultet se trudi da obezbedi privid da nešto radi na planu održavanja kontinuiteta nastave, pri čemu taj trud nema nikakvu stvarnu nastavnu vrednost. Po meni,to je zanimljivo i ima nekog značaja jedino sa pozicija proučavanja etičkog stava samog fakulteta.

– Meni je, međutim, zanimljivijaemotivna potreba nadležnih za održavanje nastave na svim nivoima –tj. njihova ideja da studente i učenike treba pritiskati da uče, bez obzira na to što su u vanrednom stanju.

– Studenti i učenici prate svoje većinske emotivne impulse (a ti impulsi nepogrešivo se opiru obavezama), koji su sada dodatno opterećeni emocijama vanrednog stanja i realnih egzistencijalnih pretnji.

– Ne vidim ništa strašno u tome da se deci saopšti da sada imaju predah, „slobodne aktivnosti“, raspust, vreme bez učenja, ili kako-god zvali to teško zamislivo vreme, vremeoslobođeno ne-znam-kada-i-zašto uspostavljenog imperativa neprekidnog pritiska da moraju da uče… Zašto im ne reći da imaju priliku da se ponašaju društveno odgovorno tako što će se samoizolovati, druge podsticati na to… na kraju, malo i uživati u opuštenosti, bez toga da moraju da uče…zašto da ne?

– Od kada je čovečanstvo obavezu učenjaizdiglo na pijedestal jedne od najvažnijih moralnih obaveza, deca su izložena emotivnim pritiscima te moralne obaveze na različite načine.I šta će drugo, grcaju pod tim pritiscima bespogovorno, jer tako mora, i tako treba.

– Ali baš vanredne situacije razotkrivaju mnoge skrivene karakteristike svihmoralnih obaveza, pa i moralne obaveze učenja.

– Možda se i ne slažemo, ali navešću neke karakteristike ove moralne obaveze, u vezi učenika i učenja, a zapravo sa idejom da na ilustrativan način osvetlimpravu prirodu moralnih obaveza uopšte:

1) moralne obaveze nisu bespogovorno dobre – mnogo emotivnog naboja u njima vrši pritisak bez korisnog efekta, odnosno, figurativno rečeno, pritisak moralne obaveze ima dosta „praznog hoda“. To će reći: moralna obaveza pritiska i muči učenika izloženog pritisku da nauči, a zapravone proizvodiu dovoljnoj meri ono zbog čega je napravljena – da ga natera da zaista nauči.

2) Moralna obaveza u značajnoj meri jelicemerna: sebe predstavlja na način da je njen isključivi cilj da natera učenika da nauči, a njen veliki deo koristi se za pribavljanje emotivnog zadovoljavanja učitelja, odnosno roditelja. Učitelj oseća snažno emotivno zadovoljstvo samoostvarenosti kada učenika privoli na učenje, bez obzira na to što to privoljavanje (pritisak) proizvede malo korisnog efekta učenja, a srazmerno mnogo stresa za učenika.

3) Moralne obaveze su zaglupljujuće neselektivne, krute, neelastične i neprilagodljivevarijacijama životne realnosti: niti su svi učenici jednaki po učeničkim kapacitetima, niti su jednake njihove potrebe, želje i razlozi da uče i nauče. A moralne obaveze kruto i linearno pritiskaju sve učenike: oni koji su manje skloni učenju osećaju jači pritisak, oni prirodno predodređeni za učenje – slabiji.

4) Moralne obaveze ne vode računa o relativnosti vremena u životnim dešavanjima. Za njih postoji jedan jedini vremenski imperativ: odmah i sada!Većina učenika bi učenje kojim su pritisnutisada mnogo bolje obavili u nekom budućem vremenu (recimo za tri meseca, samo dok prođe vanredno stanje), ali za moralne obaveze to nema nikakvog značaja. One moraju da se ostvaruju odmah i sada. Ovde podsećam na tačku 2 – učešće emotivnog zadovoljavanja učitelja u ukupnoj emotivnoj trgovini moralnim obavezama. Učitelju jetakođe to zadovoljavanje potrebno odmah i sada!

5) Moralna obaveza je u 95% svoje emotivne energije besmislena: ona predstavlja kako je njen jedini cilj dobro učenika, a najveći deo svoje emotivne energije troši da pothranjuje samu sebe. Moralna obaveza koja autoritativno kaže da svi moraju učiti, sa 95% svoje energije pothranjuje sebe,pritomdestruktivno mučeći nabeđene, nesuđene učenike. Za onih 5% koji su prirodno predodređeni da uče, takva moralna obaveza uopšte nije potrebna.

6) Moralna obaveza stvara iluziju da je neophodna u realnom životu: nema onoga koji neće biti siguran u to da bi nedostatak školstva i organizovanog sistema obaveznog učenja značio neprihvatljivo srozavanje nivoa društvenog života. Ne pada im na pamet da 95% znanja potrebnog za obavljanje profesije bivši učenici nauče kroz rad, u mnogo kraćem vremenu nego što im je trajalo školovanje.

– Nad njihovim mišljenjem mogu samo sažaljivo da se smejem. Najveći misaoni dometi u ljudskoj istoriji postizani su u epohama neobaveznog učenja. A danas, u vreme visoko obligatorne i moralno podržane edukacije za sve slojeve stanovništva, ne možeš ni glavu da digneš od rojeva prinaučenih a sujetnih prišipetlji, u svakoj oblasti ljudskog delanja, a kamoli da smisliš nešto pametno.

Neko će reći da je ovo još jedna narcistička priča, i biće u pravu. Reći će da su rojevi svakako pametniji od pojedinca, i da kao rojevi, mnoštva pojedinaca, mogu postići značajnije misaone domete nego što može pojedinac. Sve to je tačno, šta ću nego da ostanem bez reči na ove kolosalne argumente. Rojevi su svašta smislili, najčudesnije tehnološke inovacije, i sada zuje oko svojih dostignuća kao u transu, jer ako se odmaknu raspašće se. Potrebne su im samo nove i nove moralne obaveze, da bi regulisali prava u zujanju oko svojih umotvorina.

A ako neko kritički analizira te nove i nove moralne obaveze, u njihovoj licemernosti, laži i truleži?

Ma idi molim te, pa taj onda nije iz našeg sveta!

 

prof. dr Nebojša Ivanović

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pretplati se
Obavesti o

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila: Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

2 Komentara
Najstarije
Najnovije
Ugrađene povratne informacije
Pogledaj sve komentare
strucnjaka se setimo svakih 100 god.
29.03.2020. 13:50

Zanimljiv tekst. Kao roditelji suoceni smo sa napadima sa vise frontova. Kako sacuvati zdravlje i kako animirati djaka da sedi kod kuce i kako ga privoleti da ponesto uci, radi po kuci, sto inace ne cini. Na sve to nam nastavnici tumace doba Korone sa svog aspekta suzene svesti. Sami znate ko je sve profesor. Stoji i to ko je sbe djak. Pa i roditelj. Individualnost je svedena na minimalnu meru ili je nema. Postavljen je opsti sistem da pomiri nepomirljive razlike i proizvede mediokritete. Mi zato danas retko imamo strucnjake. Uglavnom su sami radili na sebi uz pomoc roditelja, nema tu zasluge drzave, sistema, ili pomoc dofje tek kao politicka reklama, da se slikaju uz vec uspesnog sportistu, geneticara, dajuci mu nesto, ko doprinos drzave koja je propustila toliko toga jos od gimnazije i fakukteta da prepozna svoje genijalce. A tek kasnije, pa dtzava booli mediokritete,ona na vrf funkcija stavlja najgore. Da rukovode drzavom, gradovima, republickim institucijama, da kroje zakon i pravdu. Dajuci najveci prostor najgorima, drzava salje snaznu poruku, odricuci se najboljih do sledeceg doba neke Korone

JAKI
11.04.2020. 13:29

Kasno sam ,tek danas pročitao ovaj tekst uvaženog profesora.
Imao sam sreće da upoznam lično ovog stručnjaka,ali totalno iz medicinsko dijagnostičkih razloga,gde nisam mogao zbog njegovog maksimalno humanog i ljudski prilagođenog nastupa ni da naslutim koliko je studiozno i posvećeno aktivan i u drugim oblastima koje su u domenu psihologije,etike a takođe i svih komplementarnih nauka.
Ovo što u tekstu piše generalno treba biti uputstvo za mnoge,ali…
Ne treba ništa hvaliti previše,ali ovo je najobjektivniji tekst koji bi trebalo da u ovo vreme i u vanrednom stanju pročita što više ljudi (naravno zainteresovanih ili upućenih da bez prevodioca razumeju šta profesor piše) i da učenici kao ciljna grupa ,naravno i njihovi roditelji,a svakako i svi nastavnici i profesori nekako u svemu shvate svoju ulogu i tu ulogu prilagode trenutku.
Beskrajno hvala za ovakvu viziju,koju čitam tek danas,ali drago mi je da je objavljena blagovremeno.
Ma,nemam nikakve lične razloge,čak čoveka znam vrlo površno, ali oduševljen sam njegovim delima van sale i ordinacije.
Neverovatno da toliko kompleksno ulazi u problematiku koja je i trenutno vrlo aktuelna i može biti tradicionalno uputstvo za sva vremena.
Svaka čast , sve pohvale i zahvalnost u ime svih kojima znači ovo što iz teksta zrači i pomaže da se u vreme karantina lakše živi!