“I watched a snail crawl along the edge of a straight razor…That’s my dream. That’s my nightmare. Crawling, slithering, along the edge of a straight razor, and surviving.” – Marlon Brando in “Apocalypse Now”.

*Because of their thick slime, snails really can do that.

Osvanuh u svom životu,  glave otežale, ali nasmešena.  Jutarnji ritual maženja po krevetu prekidalo je samo dambaranje u mojim bolnim slepoočnicama.

“Sinusi” pomislila sam i pogledala u zlokobni klima uređaj, međutim, uzrok uznapredovale ritam sekcije koja se ludo zabavljala unutar mojih čeonih kostiju, nije bio povezan sa sinusima, iako je (pardon my French) bio u tesnoj vezi sa slinama.

Zlobnici će pomisliti da je ovo neka aluzija na ministra. Nije. Ili jeste. Ili ne znam.

Ministar doktor je samo jedna u nizu slina koju sam susrela za svojih 35 godina i to ne direktno. Mislim svi ga susrećemo, naročito u poslednje vreme, a imam utisak i da mi se nenametljivo smeši iz pregrade za jaja, svaki put kada otvorim frižider. Da li zato što je pregrada prazna, ili iz nekog drugog razloga, ne bih znala da kažem. Gospode ( izvinjavam se patrijarhu zbog zaludnog arčenja imena božjeg i usrdno ga molim da sredi sa gazdom ovaj propust da nam se ne bi desila još neka kataklizma biblijskih razmera),  upravo bacam pogled na ovo što pišem i zaključujem da sam pod isti koš metnula sluz, jaja i ministra.

Ne, ne, ovo nije nikakvo slavljenje S/M –a, niti interludijum za neku nastranu markiz-de-sadovsku priču. Mada…

Otac me je dobio prilično kasno, u svojoj šestoj deceniji. Kao već zaokružen i kompletiran čovek, imao je želju da mi predoči da ću u životu uglavnom imati posla sa ljudskim izlučevinama. Nisam znala da pričam kako treba, ali sam umela da recitujem Rableov “Rondo”. O, slatka ptico mladosti! Zašto, o zašto, nisam na vreme razumela reči “kakvo jutro, takvo i popodne”!?  “Rondo” me je ubrzo sustigao, da ne kažem prestigao, a skaredni stihovi bejahu stavljeni u fioku mojih sećanja.  Danas ih vadim po potrebi, da prekorim sebe što na vreme nisam razumela roditeljsku brigu.

Evo, baš jutros sam ponovo pomislila na starog, dobrog Rablea. Danima sam, kao i ostatak Srbije,  izložena  jednoj perverznoj fertutmi, a koja je u vezi sa visokim školstvom u Srbiji, sa lažima političara, sa (ne)moralnim profilima učesnika i saučesnika, hide and seek filozofijom etc.  Pošto sam  već overdozirala od njihovih njuški, imam da vam saopštim sledeće…  Izvinite, drage hepo kockice, ali ova bagra nije otkrila rupu na saksiji, niti radi u toplovodu.  Ova bagra je bolest koja je mestastazirala iz nekoliko drugih bolesti koje su harale ovom (a i svim prethodnim, u čijem je sklopu ova bila) zemljom. Turbo (folk) obrazovanje nije neka novina u Srbalja.

Sećam se prapočetaka, davnih osamdesetih. Majke đaka koji nisu bili ne brilijantni, nego čak ni prosečni,  uredno su nosile učiteljicama i profesorkama poklončiće, parfemčiće, buketiće, čokoladice  iz aerodromskog duty  free shopa . O praznicima se potkrala i neka brazletna, ili neki  diskretni lančić sa priveskom. Svi su završili škole, ljubi ih majka u pametne glavice.

Roditelji fakultetlija su bili konkretniji, poklanjali su jaganjce i prasad,  (pečene ili ne), uz prigodnu kovertu, neupadljive bele boje.  Onda su ta deca, vunderkinzi od samog  zigota, dobijala poslove preko veze, na kojima nisu radila ništa, a ostalo je istorija.

Nusprodukt 21-og veka.  Instant pa na kub.

Naravno, mnogo se vode zaprljalo za ovih dvadeset i kusur godina, mnogo je sive ekonomije razbeharilo, mnogo je ratno-profiterskog-novca oprano i “pametno uloženo“, uglavnom u školstvo i u crkvu. I škole /fakulteti  i crkva su nam postali ne privatne, nego hermetične udruge.  Fraternities  (one koje ne mrzi da se bavi simbolikom).

Sa tim u skladu, uopšte ne razumem izdužena, skandalizovana i šokirana lica svojih sugrađana.  Šta vas je toliko zapanjilo? Šta vas je to izulo iz cipela, licemeri? To što je car go, isti onaj kome ste juče pljeskali! Na koga pokazujete prstom?  Na jednu glavu  koja se dokopala rektorata uz lažnu diplomu? Ili na drugu, vlasnika plagiranog prefiksa, odnosno titule, koja sedi u ministarstvu. Pa, ovo je smešno.

Zbunjeni ste, ostrvljeni, nemate pojma kako je do ovog došlo. Koga vi zavitlavate?! Pa vi, baš vi, ste uzrok što se oni sada tako javno bahate.

Kada sam upisivala fakultet nisam imala niti vezu, niti završenu srednju školu. Gledali su me kao Marsovca. I profesori i kolege polagači. Vaspitana sam da funkcionišem bez veza i usluga. Kako ste vi vaspitali svoju decu ? Da li ste nosili  poklone učiteljicama? Jeste li deci plaćali profesore? Jeste li im nalazili veze da bi se zaposlili? To ste zaboravili? To se, kao, ne računa. Sada vam je Slina etalon za nepoštenje. Slina je isto što i vi, samo u uznapredovalom obliku. I na stranu. Kakav, bre, Slina? Kakav rektor sa  lošom frizurom i nosem otečenim od lokanja?

Bavite se perifernim stvarima dok ljudi oko vas gladuju, dok svet hrli u propast. Dok Obrenovčani nemaju gde da spavaju i nemaju pijaću vodu. Više vas brine koliko je nesretnica Mega Mića obrnuo i nagnao (izvinjavam se magistru Iliću za pokraden termin) na o…..     mašući joj diplomom ispred nosa po formuli konj/šargarepa, nego što vas brine da nešto sami i konkretno uradite.

Da se za početak probudite ujutru rešeni da ne budete kao oni. Da skupite tri čiste da se pogledate u ogledalo i kažete sebi “stop hipokriziji”. Da vi budete ta promena koju je mudri Mahatma prizivao.  Ili vam je lakše sa ružičastim naočarima, i sa mantrom da se to ne dešava vama nego nekom drugom.

Samo… majmun uvek okrene dupe. A neretko vam se i pokaki pred nosom.  Kada smo već kod izlučevina….

by Danica Nikolić Nikolić

_____________________________________________________________________

1 “Gledao sam puža kako puzi po oštrici brijača… To je moj san. To je moj košmar. Puziti, gmizati po oštrici brijača i preživeti.“ – Marlon Brando u „Apokalipsa danas“

2 * Zahvaljujući svojoj gustoj sluzi, puževi to zaista mogu da urade