Nemojte pogrešno da me razumete kada kažem da su Spartanci bili potrebni svima u Eladi da bi mahali njihovim junaštvom i onim što su Leonida i drugovi napravili na Termopilima ušavši u nezaborav. Iza tog njihovog junaštva krile su se generacije Grka, uvek se pozivajući na slavne pretke. Što su se više krili u njihovoj senci, sami su bivali sve slabiji.

To je zadesilo i Srbe. Krili smo se iza onoga što su učinili naši stari na Mačkovom kamenu, odbrani Beograda, na Kajmakčalanu i preko Albanije. Okitili smo ih medaljama i pustili da prose ili rade poslove  koji nisu dostojni njihovih rana. Na kraju, kada je počelo da se čini da zapravo i ne znamo baš najbolje zašto su oni ratovali, dokotrljala se 1941. i opet nam napravila haos. I opet smo uzeli puške da branimo svoje.

Kada su krajem 20.veka na SR Jugoslaviju, a najviše i najtragičnije na Srbiju, napale snage NATO alijanse ko nekada Mačkov kamen i Mojkovac istakle su se Košare i Paštrik. To što je na tom delu Srbije urađeno tih meseci ušlo je u antologije – u nezaborav. Mnogi su ove momke kasnije upoređivali sa Spartancima i, na žalost, bili su u pravu.

U vojničkoj Sparti se časna smrt podrazumevala (“sa štitom ili na njemu“). Kako će osakaćeni da žive posle borbe, nije zanimalo nikoga. I ovaj detalj je Srbija preuzela od Sparte…

Gledao sam vuka sa Paštrika, prepunog gelera, kako živi od 4000 dinara mesečno sa ćerkom. Onesposobljen za bilo koji dalji rad, pokušava da zaradi za ćerku i njeno školovanje – on je odavno mrtav…

Slušao sam junaka sa Paštrika kako se zahvaljuje Bogu na poslu kasira u jednom dragstoru – plata 18.000.

Ništa bolje nije ni onima sa Košara koji još uvek ne veruju šta su preživeli te davne 1999. i kako će im sve naredne godine doći glave.

Gledao sam te div – junake o kojima se snimaju filmovi kako su poniženi i obespravljeni, bez mogućnosti za normalan život i lečenje. Navikli da ih pozovu na obeležavanje prigodnih datuma pojave se tek da podsete da su tu, puste da ih ispljeskamo po ramenu svi mi koji nismo kao oni, i odu kući u četiri zida pitajući se hoće li im sutra iseći struju.

Tište ih rane, ali ih još više tišti nepravda.

Vreme je da se istorija ispravlja, da nam Spartanci ne pomru od gladi. Ne dozvolimo da našom krivicom priča o tim vukovima jednog dana počne: “Bili jednom…“

Lepo je snimati filmove, dajte ljudima najpre pristojan život.