­Kada sunce počne polako da klizi ka zapadu, prema obroncima Karpata, voda u rukavcu Dunava na lokaciji Beli bagrem, poprima srebrnasti sjaj i to traje sve dok i poslednji sunčev odsjaj ne izgubi bitku sa visovima ovog planinskog venca u Rumuniji. Ta voda i taj „Dunavac“ čine, zapravo, Srebrno jezero, jedna od popularnijih letnjih destinacija za odmor, ribolov i rekreaciju, koja se poslednjih godina reklamira kao „srpsko more“, pogotovo ove godine kada je Srbija, zemlja bez izlaza na ona prava mora, pritisnuta graničnim rampama.

Ovo jezero nastalo je sedamdesetih godina prošloga veka kada je rukavac od Dunava pregrađen dvema branama kako ne bi plavio naseljeno rečno ostrvo blizu njegove desne obale. Dugačko je oko 14 kilometara, široko oko 30 i duboko u proseku oko 8 metara.

To je urađeno, objašnjava ugostitelj i pisac Zoran Mijajlović, u sklopu projekta „Hidro energetski plovidbeni sistem Đerdap“.

„Onda je ovaj Dunavac pregrađen sa dve brane i nastalo je Srebrno jezero, gde se stalno održava isti nivo vode, odnosno, u njega uđe ista količina vode koliko izađe tokom dana“, objašnjava dok razgovaramo u restoranu „Gurman“, tri metra udaljen od peskovite plaže, gde se nudi najukusnija riba pečena na roštilj-skari.

Pri dnu jezera, odnosno, južne brane napravljena je plaža, a okolo hoteli i restorani. To je lokacija Beli bagrem, dva kilometra udaljena od Velikog Gradišta, a uzvodno ima na stotine poludivljih i divljih plaža, kao i kuća i vikendica.

Na početku, to je, objašnjava naš sagovornik iz Velikog Gradišta, bila divljina i niko nije ni sanjao da će jednoga dana postati turističko mesto. „A najezda turusta iz cele Srbije je sve veća i veća, ekspanzija je u poslednjih 10 godina, u skladu s tim se širi i samo mesto“, priča ovaj ugostitelj iz „Gurmana“.

Za turistu naviklog na morska prostranstva i na drugačije mirise i ukuse, ovo srpsko more deluje više nego skromno. „Obična bara“, prolazi mi misao dok slušam sagovornika kako s oduševljenjem hvali svoje specijalitete i prednosti rečnog, odnosno, jezerskog, odnosno, domaćeg turizma.

„Jezero je čisto, voda topla, hrana jeftina, smeštaji svuda udobni jer su ovde kuće sve nove, pa šta ćete više?“, pita kao da mi čita misli.

I zaista, istinu govori. Ovde dvoje mogu da ručaju po skoro simboličnim cenama. Porcija ribe sa žara, a Srebrno jezero puno je šarana, somova, amura, štuka, smuđa…, 720 dinara, ćufte u sosu za dvoje 1.000 dinara, roštilj jeftiniji nego u Leskovcu, kao i kafa i kapućino, cene u prodavnicima iste, a apartman nedaleko od obale od 2.000 do 2.500 dinara.

„Za preskupe banje poput Vrnjačke nismo imali novca. Digli cene kao da su Havaji“, priča nešto kasnije naša poznanica iz Niša, uz konstataciju da je „srpsko more“, ustvari, letovalište za sirotinju.

Čekamo da se pojavi atrakcija koja nas je najviše privukla, ona zbog koje je veštačko usko jezero dobilo epitet srebrno u svom nazivu.

Boja srebra se javlja na površini vode negde oko 17,30. Ne na celom jezeru, već mestimično, u zavisnosti od kosine oslabljenih sunčevih zraka ili položaja vode, a jezero je vijugavo kao zmija. Pratimo njeno kretanje, fotografišemo, ali objektiv nikako da verno zabaleži njenu zaista fascinatnu lepotu, odsjaj sa srebrnom koji gore prema planini prelazi u purpurnu boju.

Mijajlović je stručnjak za Dunav i knjigu je o ovoj reci napisao, ali ne zna da li takve pojave ima i na drugim lokacijima. „Nisam čuo da na drugim mestima dunavska voda ima srebrnasti odsjaj, ali i da ima mi smo prvi svom jezeru dali ime i sada je to naše“, smeje se.

Dovitljivi Velikogradištanci su na Belom bagremu napravili centralnu plažu tako što su je poravnali, spojili s vodom i posuli veštačkim sitnim kamenom i peskom i to usred velikih belih breza i belog bagrema i ševara koji viri iz barica pored reke. Letovalište ima nekoliko hotela s kongresnom salom, igrališta za decu, šetalište koje je uveče prepuno, a o njegovoj popularnosti govori i podatak da se pod hladom stoletnih stabala nalazi jedno od najvećih kamp-naselja. Ovde je rešen i problem vodovodne mreže i napravljen kanalizacioni prsten, pa otpadne vode otiču negde daleko od plaže i dunavskog rukavca.

Ono što jedino podseća na grčko more jesu komarci. Veliki i dosadni, posebno malo dalje od centralne plaže i posebno uveče, a ono što se ovde retko vidi jesu maske na licima turista.

„Nema ovde korone“, čujem mladu majku kako objašnjava svojoj devojčici. Daj bože, kažem sebi iako znam da je ova varoš nedavno proglašena žarištem virusa.

I sve vreme dok tokom dana gledam u sivu dunavsku vodu i čujem vrevu turista, na umu mi je plava voda u prostranom Vlasinskom jezeru, takođe veštačkom, ali na visini od 1.200 metara, na visoravni proglašenoj predelom od posebne važnosti za državu Srbiju, koja ni 10 godina posle datog obećanja nije napravila kanalizacioni prsten već se otpadne vode slivaju u samo jezero.

I tako taj dragulj nije postao srpsko more. I kakve veze sada ima Srebrno sa Vlasinskim jezerom pitaćete, možda? Pa, nema, jedno je u blizini Beograda, drugo na jugu Srbije, tamo odakle dolazi vaš novinar.

Gradnja je na Vlasinskom jezeru, napravljenom skoro pre 70 godina, zvanično zabranjena, dok oko Srebrnog jezera niču nove zgrade, kako u centru, tako duž cele obale, a ar placa u vikend naselju košta 2.000 evra, sa svim mogućim građevinskim dozvolama i rešenom infrastrukturom.