LESKOVAC – Između gusto naređanih dvospratnih kuća u leskovačkoj Svetoilijskoj ulici, svojom raskošnom starom arhitekturom izdvaja se Papirova palata, kuća trgovca Dimitrija – Mite Nikolića. U njoj žive njegovi unuci Goran Spasić i poznati srpski pisac Saša Hadži Tančić.
– U ovoj kući, u salonu na spratu, okupljali su se viđeni leskovački trgovci i domaćini. Ukućani su u tu prostoriju ulazili samo za kućnu slavu Svete vrače ili kada su se održavali drugi verski skupovi. U primaćoj sobi sa stilskim nameštajem nije smelo ništa da se pomeri kako bi uvek bila spremna za goste – priča Saša Hadži Tančić.
Kuću pokrali Nemci i Partizani
U podrumu, u istočnom delu kuće, koji je pripao njegovoj majci Veri, poznati pisac je napravio prijatan kutak, prepun slika, knjiga i starinskog nameštaja.
Dimitrijev unuk Goran živi u zapadnom delu kuće sa suprugom Ljiljanom i dvema ćerkama. U dvorištu, zaklonjenom velikom gvozdenom ogradom iz deda Mitinog vremena, Goran organizuje porodična slavlja, a u nekadašnjem prostranom salonu održavaju se rođendanske žurke za mlade.
– Što sam stariji, sve se više sećam dedinih saveta o poslu. Ko zna, možda ću jednog dana krenuti njegovim stopama – smeška se Goran.
Trgovac Mita, zvani Papir, 1929. godine je sagradio kuću sa više od 350 kvadrata za svoju prelepu suprugu Zorku i još lepše ćerke Veru, Leposavu, Maricu i Dušanku. Neobarokno zdanje sa elementima romantizma i srednjovekovne arhitekture, prozvana je Papirova palata zbog velikih terasa ukrašenih balusterima, mansardom i visokom bakarnom kupolom, sa koje su bleštale sijalice u obliku ruže.
Iznad prizemnog dela zgrade, spoljne stepenice vode do prostrane terase gde je još u Mitino vreme naslikana freska boga Merkura, simbola grčkih trgovaca. Odatle se ulazi u hol sa visokim plafonom. Desno su dve spavaće sobe i kuhinja. Levo je bivši salon sa klizećim pregradnim zidom, a ako se krene pravo, nailazi se na stepenište za mansardu i kupolu, nekada omiljen kutak Mitinih ćerki.
– Nažalost, nemamo priliku da uživamo na prostranim balkonima i mansardi, jer se do njih ne može stići od odbačenog nameštaja. Planiramo da obnovimo kuću, da joj vratimo stari sjaj, ali bilo bi dobro kada bi nam država pomogla, budući da takvih kuća nema mnogo u Leskovcu – kažu Saša i Goran- braća od tetaka, koji su nasledili dedin nadimak Papir.
Gde je završio zlatni lanac lepe Zorke?
Od bogatog pokućstva, gotovo da nije ništa ostalo. Nešto su odneli Nemci, potom komunisti, kojima je spratni deo kuće bio glavni štab. Niko ne zna gde se delo zlato bogatog trgovca, ni zlatni lanac od 3,5 metara sa medaljonom, koji je blistao oko vrata Mitine žene Zorke. Taj lanac se vidi na svakoj njenoj fotografiji.
– Ostali su samo delovi nameštaja koje niko nije hteo, ali koje mi s ljubavlju čuvamo. Tu su dve vitrine i nekoliko stolica, fotografije i freska, koju tetka Marica zamalo nije prekrečila – priča Goran.
Otkrivena deda Mitina skrivnica
Za vreme renoviranja podruma Saša Hadži Tančić je otkrio jednu prostoriju.
– Reč je o deda Mitinoj skrivnici, prostoriji dva sa metar koja nije uknjižena u kućne gabarite. Tu se on, kako se šuškalo, skrivao od okupatora i poslovnih prijatelja. Moja supruga sada želi da od skrivnice napravi špajz, a taj kutak će meni poslužiti kao inspiracija za novi roman – objašnjava Hadži Tančić.
Mita umro kao siromah
Dimitrije Nikolić je bio zastupnik „Standard oila“ iz Njujorka. Imao je fabriku zejtina, stovarište, dućane, bavio se pronalaženjem rudnog bogatstva i trgovinom duvanskog papira, po kome je dobio nadimak. Prvi je u svojoj kući uveo telefon i bio prvi vlasnik „forda“. Komunisti su mu sve uzeli i postavile ga za portira u preduzeće „Limarsko“. Umro je u 94. godini, bez penzije.
Saša Hađžitančić o kuću svojih predaka
„I danas kuća mi kaže, glasom iznutra: „Dobro došao, uđi“. „Dobro te našao“, odgovoram kad stugnem iz Niša u rodni Leskovac.
Sa terase na njenom vrhu pucao je vidik na ceo grad, zakljonjen danas višespratnicama po njegovoj širini i dubini. Odatle gledam Leskovac juče i danas. Odatle čujem pretke, čežnjivo očekujući da jednom i sam to postanem. Tad je i moje srce bliže Leskovcu i nebu. A oni, deka i baka, i tetke, i majka – gledaju me odzgo s neba, štiteći kuću našim nezaboravom na njih.
Zatočeni u zagrljaju vremena, duhovi kuće žive u preostalim predmetima, u zidovima, neki u fotografijama i neki u nama.
Nije slučajno, uostalom, sazidana na putu prema Svetoilijskom groblju. U vreme moga detinjstva sprovodi su se kretali tim smerom bez povratka. Otud je nastala i moja prva knjiga pripovedaka „Jevrem, sav u smrti“, kojom sam svojevremeno ušao na velika vrata u srpsku književnost“.
Milica Ivanović
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Hvala juGmedii na divnom clanku. Svi mi, iz Svetoiliske ulice, koji smo poznavali cika Mitu sa setom se secamo tog divnog COVEKA. Kada bi prolazili pored njega, na putu u skolu, naravno Svetozar Markovic,i reklu mu: Dobar dan cika Mito, dobili bi na dar svilenu bonbonu. Isto to bi se desavalo na povratku iz skole. Bio je divan COVEK. Neka mu je vecna slava i Bog da mu dusu prosti.
Gospodo seljaci, za onog iz Beljanice preko 70 komentara sto je u bajbukanu, a za Papirovu palatu nijedan. Tesko ovom nasem Leskovcu kada ga vode, neki, iz Goleme i Male.
Postovana Dobrila
Odmah na pocetku cu ti reci, da su jedan deo mojih predaka rodjeni Leskovcani i da su ovde ziveli jos u vreme Sasid Pase. To znaci vise od 2 veka. Ovo napominjem tek toliko, da bi ti uvidela da nisam sebe prepoznao u tvojoj predposlednjoj recenici. Meni je ovo vazno samo zato sto je to proslost jednog dela moje porodice. Ne mislim da je to neka posebnost, niti prednost. Ti koliko vidim, veoma vodis racuna o tome. Mada selektivno.
Smetaju ti neki iz Goleme i Male , dok ti drugi iz Lozane i Brejanovce izgleda sasvim odgovaraju. U cemu je tvoj problem. Ne volis desnu obalu Morave mozda? Imao bih apsolutno razumevanje za tvoj stav, kada bi on bio generalan. Reaugujem samo zato sto on nije takav. Cilj ti nije bio da podsetis na romanticnu proslost. Sve lepo sto si rekla u svom postu je ostalo u senci tvoje zavrsnice. Izgleda da ti je to i bila namera.
To sto na ovakvom tekstu nema komentara, ne znaci da ljudi i ne citaju ovakve vesti. Ima mnogo takvi primera na sajtu. Sta ovde ima da se komentarise? Osim mozda da sadasnji vlasnici traze preko leba pogacu. Umesto da su srecni sto im pustahije nisu otele dedovinu, oni jos traze da im drzava sredi kucu??? Sta u tom slucaju da rade oni nesrecnici koji jos uvek ne mogu ni da privire u svoje kuce i lokale.
Da sam ja na tvom mestu, ja bih se zapitao zasto ovde nema jos komentara vas koji zivite u Svetoilijskoj. Na kraju krajeva, vama je cika Mita davao svilene bonbone, mada ja mislim da se ipak radilo o bombonama . Meni nije jer sam ja isao drugim putem i u drugu skolu.
Naravno Josif Kostic. 🙂
Леле леле од Сасид Пашу ти си бре био племић 🙂
Ma jok bre, sirotinja. U to vreme Leskovac je bio Turska varos. Srbi su bili manjinsko stanovnostvo. Taj pasa je bio mnogo nervozan, bas ko ovi danasnji skakavci. Mnogo je voleo da sece glave pa su moji pobegli. Kasnije su se vratili pa smo tako pretekli i do danas. 🙂
G-đa Dobrila,da bi bili bolje obavešteni Slobodan Kocić je kuću Dimitrija – Mite Nikolića (Papirova palata),uvrstio u „Program revitalizacije fasada“ grada Leskovca, bez ikakve urgencije Saša Hadži Tančić ili drugog zainteresovanog lica.Obnova fasade je predviđena o trošku grada.Do realizacije u protekle dve godine nije došlo iz razloga što uslove daje Zavod za zaštitu spomenika kulture.Ukoliko želite da proverite ove navode odite do Agencije za lokalni ekonomski razvoj grada Leskovca.Pozdrav.
Dole buržoazija!
Поштовани господине Ђуро,
Пишем Вам, а не пише ми се! Ччкаш ме па морам. Лепа пролећна ноћ, а ја морам да сричем слова да бих Вам одговорила. Леп и пријатан дан је био. Дан који је створио Господ Бог, у коме смо се радовали и уживали, не секирајући се за сутрашњи Дан, јер сутрашњи Дан ће се сам бринути о себи; доста је сваком Дану својих брига. Јер све је таштина и ловљење ветра па и ово моје писаније. „Ноћ је поодмакла, Дан је близу” (Рим. 13,12). Добри мој Ћуро, терате ме да пишем и да се расправљам са Вама за време Великог Васкрсног поста. Нема расправе док славимо јединог Богочовека, нашег Исуса Христа, тог јединог Богомладенца, Распетог и Прободеног, а Васкрслог и Долазећег Откупљивача људског рода.
Него, кренимо редом:
1.Као полуписмена жена опростићете ми ако понешто погрешим и нетачно напишем. Ако погрешим у падежима, Лесковчанка сам, или интерпукцији, полуписмена сам, и немојте се срдити. Завршила сам Основну школу. Ону Малу, поред Ветернице. Наравно Светозар Марковић! Бомбоне, које нам је давао чика Мита стварно су биле свилене бонбоне. Такве више нема. Било па прошло.Шестдесет и шест ми је година, ружно доба. Човек није више млад да би имао жеља, а престар је већ да их остварује. Штета што немам десет година више па би ме дубока старост чувала од оваквих испада.
2.Лесковчани смо више стотина година. Шпитаљ нам је вечна кућа био и остао. Живимо на Светоилијској улици. Од памтивека. Не зна се. Има нас код Саву Димитријевића у књигу која се зове Подисарчани. О Светоилијској улици да кажем свима што су пре и после мене били војници лесковачке свакодневнице
Пут да се исече
Ту да се удеси улица
Да се улици да име Светоилијско
Крај пут да се куће граде
Улицом да се одлази на вечна путовања
Улицом да се оплакују отишли
О празницима народним и државним
Улица да се трипута дневно помете
Да је поштују среброљупци
Силни и безобразни
Да је поштују госпође и госпођице
Жентураче бабе и бабускере
Да је поштују сиромашни
просјаци и пијанице
Да је поштују надничари и геџе
Да је поштују васцели
Сељачки род
Што суботом долази у варош
Да се диви глупостима господским
И да се ветру чуди
Исто да чине фабриканти
Лумпен пролетери
Пиљари и пиљарице
Лезилебовићи
Семенкари и гочобије
Исто да чине официри
Капетани, наредници и каплари
Ћевабџије кувари и куварице
Да то чине мамлази дрпаџије и отресити
Усамљени и сами
Ударени мокром чарапом
Сви што русе главе на раменима носе
Чије су крштенице писане
У црквама лесковачким
У црквама околним
Нека Светоилијска
Буде последњи пут у Рај
Ако Раја има
Нека Светоилијска
Буде последњи пут што у Пакао води
Ако Пакла има
Светоилијска
Међаш улица
Уткана
Води тамо
Одакле ни мрави у град не силазе
Све што је тамо
Да се не понови
И ако трагови снова
Гребени пијанства
И недорасле љубави
Светоилијском као зунзари зује
3.Као стара и неписмена особа, осећам потребу да Вам кажем: морате се представити својим правим именом и презименом. Као личност Ви имате своје детерминанте, своју динамику и свој потенцијал. Али Ви кријете свој идентитет, што опет спада у чисту онтологију, или прецизније речено персоналитичку онтологију. Кријући свој идентитет Ви се, господине Ћуро, лишавате права да говорите о традицији, своје породице, а и Лесковца. Требало би да знате да се идентитет тражи у традицији, а традиција (tradition) је предање(παρασοσς) обичаја и норми с поколења на поколење, то је континуитет културних вредности, предања канонизоване културне целине. Традиција је повезаност појединаца у медијуму предања и има снагу да задовољи потребу за интеграцијом заједнице као културно-историјског колективитета, потребу која је и сама део традиције. Господине Ћуро, традиција се не само добија него и задобија, она се не само затиче већ и стиче, али и дограђује, обогаћује новим вредностима, иначе је нема. Као и имена и презимена.
4.Никада, али стварно никада не коментаришите туђе мишљење. Мишљење о туђем мишљењу је рефлексно мишљење или Декартово мишљење. Коментаришу се само делови нечијег текста где се наводе неке чињенице. Оне могу да се коментаришу.
Брејановце не знам где је. Да ли је Доње или Горње, да ли је Мала или Велика ТО није у мом видокругу. Знам да има Горњи и Доњи Љубеш, Горње и Доње Бријање, Смрдан, Злокућане, Злоћудово, Мрштане, Паликућа и сви Ти прелепи топонини.
Не могу више да пишем. Касно је. За данас је доста! Сутра ћу Вам одговорити за Лозану, предиван швајцарски град. Била више пута. Тачка.
Postovana Dobrila
Uopste mi nije bila namera da vodim raspravu niti mi je namera da je sada produzavam. Ipak moram da primetim neke neobicnosti u vezi Vas. Vi ste, slobodno mogu reci, za mene najzanimljivija pojava na ovom sajtu, posle duzeg vremena. Za polupismenu zenu, kako se sami predstavljate, sasvim ste dovoljno pismeni, mada neke gafove ocigledno namerno pravite.
U svom postu od 1. aprila ste uvredili sve korisnike sajta koji su ucestvovali u komentarisanju jedne vesti. Nazvali ste ih gospodom seljacima. Nisam uspeo da zakljucim da li vam je namera bila da budete pezorativni lil vickasti. Takodje ste uvredili sve stanovnike okolnih naseljenih mesta, koja kao deo svog imena imaju i reci veliki-a, odnosno mali-a. Uz sve to iskoristili ste ocigledno veoma zlurado, termin bajbukana.
Danas ste sasvim druga osoba. Promenili ste cak i pismo kojim ste pisali prvi post. Sa abecede ste presli na azbuku i postali ste vrlo smerni. Iz vasih redova pljuste citati apostola Mateje i Pavla. Kazete da ste u postu i da ne zelite da se u praskozorje Uskrsa svadjate i srdite. Ja sada treba da, na osnovu termina u kome postite, zakljucim da ste vi jedna iskrena pravoslavka? Naravno da sam veoma blizu tome. Jedino me pomalo zbunjuju navedeni citati jer nisu pravoslavna varijanta, mada dozvoljavam da gresim.
Uostalom to nije ni vazno. Sveto pismo je univerzalno, ma ko ga prevodio i ma koja crkva ga objavila. Do ovog naseg nazovi dijaloga, ne bi ni doslo da ste se Vi i u svom prvom postu setili ovih citata i da ovo nisu dani za svadju i vredjanje.
U svom trecem i cetvrtom pasusu ste preko predavanja o tradiciji, stigli do Dekarta. Svaka cast. Sta bi bilo da ste tek isli i u neku veci skolu a ne samo u malu pored reke. Morate priznati da je zaista zbunjujuce da jedna gospodja u pristojnim godinama iz Leskovca, koja u polemici koristi grcki i francuski, nije cula za Brejanovce, staro selo udaljeno samo desetak kilometara od Leskovca, prema Nisu.
Ja naravno jedva cekam Vas putopis iz Lozane u Svajcarskoj. Iako cu ga sa zadovoljstvom procitati, ne zelim da nagadjam da li sa time ponovo zelite da budete vickasti ili zaista govorite istinu. Niko naravno nije pomenuo Svajcarski grad osim Vas. Pomenuto je Pustorecko selo Lozane. Staro Srpsko selo koje nazalost nestaje.
E vidite, u ta dva sela za koja vi niste culi Brejanovce i Lozane, rodjena su dva trenutna Leskovacka vlastodrsca. A za bajbukanu i Beljanicu ste culi? Zanimljivo i iznenadjujuce. Mada kad zrelo razmislim, sa Vase strane tesko da nesto moze da me iznenadi.
Po ovome sto ste nam prikazali, ja zakljucujem da su vasa interesovanja zaista siroka, pa je sasvim moguce da ste propustili par nezanimljivih toponima iz naseg kraja. I tako su gotovo svi nalik jedni na druge. To svoje neznanje iz nase lokalne geografije, Vi odlicno refundirate u drugim oblastima.
Ne bi me cak iznenadilo ni da Vi kao polupismena zena, imate znanje iz recimo hemije na doktorskom nivou.
Tacka. 🙂
Народе мој
чуј и почуј
данас ћете читати
само на Југмедиа
екслузива!
о вашару таштине
о искривљеном лику у убуђалом огледалу
о вишку писмености
о егзибиционизму
о прождрљивом самољубљу
о комплексима сасид пашиног савременика
и познатом Ђури Шури
који спашава непознату госпу
о темпора о моралес
Кад сујетне особе говоре саме о себи
тада се остали окрећу и одлазе
За Ђуру.
1.Песму је написао покојни Раде Јовић. То су делови поеме Светоилијска. Раде Јовић је писац „Лесковачка ћевап артиљерија”, Јеванђеља лесковачког менталитета.
2.Срби, као народ католичког светонадзора, прихватају превод Светог писма три-четири аутора (да их не наводим). Моји наводи, неки, су из књиге Der geist der liturgie од Joseph Kardinal Ratzinfer. Била поред мене па сам насумице написала то што сам написала. Мој превод, лош? Извињавам се, најискреније. У свом Јеванђељу Св. апостол Марко упозорава да не треба мислити унапред шта ћемо рећи „јер нећете говорити ви, него Свети дух”. Изгледа да ме је, баш за време Васкрсног поста, мало мимоишао. Па лупам глупости.
3.ШУРОВАЊЕ – collusion
4.Лозана? Распитала сам се. Сада знам о коме се ради. Хвала.
5.Својим писањем не желим ништа да променим. Нисам ја тај калибар. Стара и полуписмена жена.
Боже, подари ми спокојство
Да прихватим ствари које не могу да променим
Храброст да променим што могу
И мудрост да спознам разлику.
Без обзира колико нас оговарали и клеветали не треба се љутити јер има изрека Старих Грка: Кад богови хоће неког да униште, прво га наљуте. Или мисао из Талмунда: Буди онај кога клевећу, никад клеветник.
6.Сад о Слободану Коцићу, али да прво цитирам великог Канта: “Свака власт, демократска или диктаторска, раније или касније, оболи од властољубља, среброљубља и ГРАБЉИВОСТИ”. Господине Ђуро, свака власт! Па и Бојтина! Његови наступи,били су као психоделични снови пијаног лудак. Да ли сећате како је СТАЛНО говорио: Ја, као први човек Лесковца. Господине Ћуро, ОН први човек Лесковца. Како то гордо звучи. Пометен у себе, мислећи да је локални Бог, да је кондицио сине ква нон Лесковца, стављајући свој его испред власти, живећи симулакрум од живота, мислећи да је јуродив, његово је јавље било од сна смушеније. Јер јесте? Јесте! Али шта се ту може. Свако има својих пет минута, како би рекао Ворхол. У међувремену је лопов земљу притиско. Имајући глувонему војску безимених следбеника стварао је карикатуру од демократије, а ми смо сањали о друштву слободе и социјалне правде. Ја, као агнус Деи, гледајући ту неподношљиву лакоћу Бојтине политичке неодговорности, тај његов инфалтивни дух, а поготову његов нихилистички индивидуализам, желела сам његов политички пораз. И дочекала сам! Знајући за српски усуд: злобу и завист, не стидим се да ово казем. Моја емпатија према њему непостоји. Дочекала сам да са политичке сцене Лесковца оде човек који се Бога не боји, а људи се не стиди. За разлику од Сократа није му понуђена кукута, већ једно једино ИШ! Покрила га је капа невидимка.
7.Како show must go on у препород, у ново доба, Лесковац морају повести нови људи. Млади првенствено. На страни младости су знање, снага, одважност да се ризикује. У младости Лесковца је једина наша нада. Били би то људи који имају довољно енергије, али који су се наситили свега на време. Који су имали довољно љубави родитеља, и љубави учитељице и љубави мушкараца, односно жена. Да су спавали са довољно партнера на време, да су се најели бифтека, шкампа и кавијара, да су се напили финих вина, да су о свом трошку обишли пола света и да имају ЗАНИМАЊЕ.
8. За ДС. Нисам знала за ту одлуку. Хвала вам на обавештењу.
Postovana Dobrila
Ne razumem zasto vas poslednji post izgleda kao taksativni spisak odgovora? Ocigledno je da se radi o vasim mislima koje ste resili da nam saopstite, pa ih navodite kroz formu odgovora na ne postavljena pitanja.
Vama je kao i svima jasno da smo enigmu zvanu Dobrila razresili jos u njenom proslom izdanju. Dobrila ipak ne prestaje da iznenadjuje. Ne, nisu nas iznenadili „Srbi, kao narod katolickog svetonadzora“.
Iznenadjujuca je kolicina zadovoljstva, koju vi kao jedna verujuca zena, iz ulice koja vodi prema nebu, izrazavate prema nezavidnom polozaju u kome se jedna osoba nalazi. Narocito je to cudno za polupismenu pravoslavku, koja u vreme uskrsnjeg posta, prevodi bibliju napisanu od strane bivseg rimskog pape i to sa njegovog maternjeg jezika.
Slicno kao i Vi sada, ja sam se svojevremeno bas trudio u „lajanju“ protiv likova koji su zavrsili u jednom drugom kazamatu. Haskom. Za razliku od vas sada, cinio sam to dok su bili slobodni i mocni ljudi. Od kada su postali suznji, jednu jedinu rec nisam rekao protiv njih. Ispod casti mi je da napadam ljude koji ne mogu da se brane od mojih napada.
Takve principe sam usvajao jos kao djak i student. Ucio sam to od najboljih. Od svojih profesora. Narocito od nekih koji su mi predavali hemiju. Zasto neki hemicari sa godinama, po karakteru postaju alhemicari nije mi jasno, ali mi je neizmerno zao sto im se to dogadja.
Vi cak u svojoj pred uskrsnjoj jarosti, poredite gospodina kome u stvari posvecujete svo svoje pisanije, sa Sokratom. Naravno da vam to nije ni na kraj pameti. Ucinili ste to potpuno nesvesno, zeleci pre svega da pomenete kukutu i da napravite jednu apsolutno neprimernu i ne hriscansku aluziju.
Taj gospodin, koji vas toliko opterecuje, je po svom sopstvenom priznaju ateista. Ja o sebi volim da razmisljam kao o agnostiku. A Vi? Sta ste VI? Ja sam u ova dva dana „druzenja sa vama“ potpuno nadohnadio nedostatak veronauke u svom skolovanju. I pored toga ne dozivljavam vas kao hriscansku osobu, a narocito ne kao pravoslavnu.
Draga moja Dobrila
Ja sa ovim zavrsavam svoju diskusiju sa Vama. Ako nista drugo, rezultat ovoga je, da je vas cika Mita dogurao do sasvim pristojnog broja komentara.Time je ova poprilicno jalova,bezrazlozna i dosadna rasprava ipak dala neki rezultat. Vi ste ispunili svoj dug prema svilenim bonbonama a ja sam vam u tome gratis pomogao.
Mozda je za kraj ipak bolje da kazem:
Postovani i dragi profesore
Drzite se vi hemije i nauke, manite politiku. Ako ni zbog cega drugog, onda zbog toga sto vise ne razlucujete ko vam je stvarni politicki protivnik. Mozda je to sasvim prirodno i ocekivano jer ni vas vise niko ne dozivljava kao takvog.
DJURO, ko si i šta si čoveče. Nagoveštaj daj. Nisi prva, ali jesi druga tema u gradu. Svi se pitaju ko stoji iza tvog lažnog imena.
Ajde budu hrabar pa se pojavi, da rešimo još jednu leskovačku misteriju.