LESKOVAC – Leskovčanka Slavica Mihajlović čeznula je ćerkom Amirom (36) i sinom Amirom (49), koje je otac odveo sa sobom u Siriju još dok su bili mali. Rat koji je zahvatio ovu zemlju doneo je bar nešto dobro – vratio je Amiru i Amira u Leskovac, zajedno sa porodicom.

Njih 16-oro je stiglo iz ratom zahvaćene Sirije i odlučilo da se nastani kod Slavice.

„Vratili su se u svoj dom, na prag gde su pre 35 godina oteti. Ovo je njihova kuća“, priča Slavica, medinska sestra u penziji.

Brat i sestra su živeli u sirijskom gradu Alepu, koji ima oko 200 hiljada stanovnika. Poslednje dve godine, kako u Siriji bukte sukobi, proveli su svi zajedno u jednom podrumskom sobičku, bez struje i vode i često bez hleba.

„Kada je počelo puškaranje, mislili smo brzo će proći. Kada su nam kuće srušene, prva misao je bila Srbija, Leskovac, majka i baka. Mnogo je trebalo veštine da se dođe dovde“, priča Amir koji sa suprugom Mahom ima po dvoje bilzanaca, od 10 i 4,5 godina, i ćerkicu Omaj od 6 godina, koja je „tatina mezimica“.

Amir je imao pet, a Amira tri godine kada ih njihov otac Omar El Naser ukrao i odveo u Siriju.

„Omar je bio je lekar u Gnjilanu gde smo se upoznali. Zaljubila sam se i udala, a razveli smo se zato što nisam htela sa decom da se preselim u nepoznati svet. Bile su to velike muke, mnogi pokušaji da se deca vrate u zemlju gde su se rodila“, briše Slavica suze radosnice, kao i njena kći Amira.

Omar el Naser je umro pre izbijanja rata i baka Slavica, koja se nikada više nije udavala, se spremala na put za Siriju. Nije joj se dalao.

„Moja majka je bila u svakom kutku moje glave, posebno kada sam ja počela da dobijam decu. Zvala nas je telefonom i nije nam dala da je zaboravimo, pa tako nismo ni srpski jezik zaboravili. Problem je što nismo naučili našu decu“, objašnjava Amira, kojoj j pre početka rata samo jednom uspela da obiđe majku u Leskovcu, ali bez svoje dece.

Prva je u Leskovac stigla Amirova porodica, a pre neki dan došla je Amira sa mužem Hasanom, četiri sina i tri kćeri, od kojih najstarija Aja ima 16 godina. „Došli smo bez ičega, samo sa torbama. Ovde su nas ljudi dočekali kao da smo familija svima. Za ceo svoj život nisam video toliko dobre ljude. Ovde su svi dobri i srdačni ljudi i mi smo srećni, iako još nemamo ništa svoje“, priča Hasan, a prevodi Amira.

Amira i Hasan su imali trgovinu u Alepu. Amir je radio u jednoj fabrici, a njegova lepa Maha je bila babica koja je, kako kaže na lošem srpskom, porodila na stotine žena.

Amirova porodica smestila se u spratnoj i vlagom natopljenoj Slavičinoj kući iz osamdesetih godina prošloga veka, a u kući preko puta je Amirina porodica, koju je besplatno ustupio rođak.

Obe porodice El Naser iz Sirije planiraju da se u Srbiji bave trgovinom, mada još nemaju jasnu predstavu čime bi konkrteno trgovali. Amir kaže da je sada najvažnije da sva deca nauče srpski i pođu u školu. „Ni jedno naše dete nije dve godine išlo u školu.“

Kuće u kojima žive su preko puta Osnovne škole „Josif Kostić“ i tamo stariji Amirovi blizanci već stiču prva znanja na srpskom. -Kada sam došao u Leskovac znao sam da kažem samo – zdravo. Sada pričam sa drugarima –  objašnjava Amirov sin Tamin,  učenik drugog razreda ove škole.