Susret sa Nikolajem Timčenkom

O DELU pokojnog velikana pisane reči Nikolaja Timčenka, koga je sinoć Svetlana Velmar Janković opisala kao čoveka “iz nekog drugog sveta”, mogu da govore i pišu upućeniji i posvećeniji, a ja ću o jednom sasvim sporednom slučaju u kome sam u tom naizgled hladnom čoveku prepoznala ljudinu sa velikim srcem.

Bila je to zapravo scena kao iz filma, u kojoj je, shvatila sam mnogo kasnije, baš Nikolaj odigrao glavnu ulogu.

Vreme : Početak desete decenije prošlog veka.

Kao urednica fabričkog lista otišla sam u sedište opštine Leskovac da pratim sastank Slobodana Miloševića sa privrednicima.

Danima sam tražila akreditaciju, ali mi je sekretar Mile govorio da mi ne treba.

Sa zebnjom sam ušla u zgradu, noseći foto aparat u rukama, a zebnja je dolazila iz činjenice da sam tih godina bila eksponirani član opozicione stranke.

Umešala sam se među “velike” novinare, da ne budem primećena, i u sali Skupštine čekala ulazak čoveka pred kojim su klecala kolena.

Đžaba sam se krila!

Dvojica službenika DB, koje i danas srećem, su me primetila. Prstom su mi pokazivali da mi tu nije mesto. Pokušala sam da ih ignorišem. Nije upalilo!

Prišli su i šapatom rekli da izađem. Neki kulturni ljudi, ha. Odbila sam i, više od straha, podigla glas pogledom tražeći pomoć od “velikih” kolega. Okrenuli su glave na drugu stranu.

DB-ovci su me izvukli iz sale. Negde na pola hodnika, opet hrabrost proistekla iz straha, sam se otrgnula i upala u kancelariju sekretarice gde je dežurao sekretar Mile.

Šta je ovo Mile, sram vas bilo”, bilo je sve što sam mogla da izgovorim pre nego što su me ponovo ščepali DB-ovci i kroz hodnik me bukvalno vukli, pa sa vrha stepeništa na izlazu iz opštine gurnuli svom snagom.

Pri dnu stpeništa sam pala, odrala ruku.

Pretpostavljam da su tu scenu videli policajci i nekoliko destina Leskovčana.

Ja nisam više ništa videla, od poniženja, od srama!

Dok sam onako omalovažena i obrukama pokušavala da se pridignem, osetila sam nečiju ruku. Ta ruka me je podizala, uspravila. Pred sobom sam ugledala lice Nikolaja Timčenka i njegovu suprugu Ružicu.

Kao da sam videla Boga, oca, majku. Suze su same krenule, sažaljevala sam sebe.

Ne plači, nije to tvoja, nego njihova sramota. Proći će i njihovo, videćeš, silnici neće dugo”, govorio je tiho, a autoritativno dok mi je Ružica brisala suze.

Osećaj srama i poniženja se istog momenta pretvorio u bes, u inat. Ispravila sam i leđa i glavu, krvava ruka nije više bolela.

Prilikom kasnijih retkih susreta taj događaj nismo pominjali. Ali, ruku Nikolaja Timčenka koja me je podigla i uspravila, reči i pogled kojim mi je ulio samopouzdanje – pamtim i danas.

Nikolaja Timčenka, književnog kritičara, esejistu, filozofa, publicistu, novinara i profesora književnosti -višedecenijskog disidenta, čoveka koga slave posle smrti, poznavala sam i pre akcije DB, upijala sve što izgovori, slušala njegove retke političke komentare.

No, i o samoj ličnosti ovog velikana mogu da govore ljudi koji su imali privilegiju da mu budu prijatelji i kolege.

Ja ću ga pamtiti po susretu ispod stepeništa leskovačke skupštine.

 

 

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar