O DELU pokojnog velikana pisane reči Nikolaja Timčenka, koga je sinoć Svetlana Velmar Janković opisala kao čoveka “iz nekog drugog sveta”, mogu da govore i pišu upućeniji i posvećeniji, a ja ću o jednom sasvim sporednom slučaju u kome sam u tom naizgled hladnom čoveku prepoznala ljudinu sa velikim srcem.

Bila je to zapravo scena kao iz filma, u kojoj je, shvatila sam mnogo kasnije, baš Nikolaj odigrao glavnu ulogu.

Vreme : Početak desete decenije prošlog veka.

Kao urednica fabričkog lista otišla sam u sedište opštine Leskovac da pratim sastank Slobodana Miloševića sa privrednicima.

Danima sam tražila akreditaciju, ali mi je sekretar Mile govorio da mi ne treba.

Sa zebnjom sam ušla u zgradu, noseći foto aparat u rukama, a zebnja je dolazila iz činjenice da sam tih godina bila eksponirani član opozicione stranke.

Umešala sam se među “velike” novinare, da ne budem primećena, i u sali Skupštine čekala ulazak čoveka pred kojim su klecala kolena.

Đžaba sam se krila!

Dvojica službenika DB, koje i danas srećem, su me primetila. Prstom su mi pokazivali da mi tu nije mesto. Pokušala sam da ih ignorišem. Nije upalilo!

Prišli su i šapatom rekli da izađem. Neki kulturni ljudi, ha. Odbila sam i, više od straha, podigla glas pogledom tražeći pomoć od “velikih” kolega. Okrenuli su glave na drugu stranu.

DB-ovci su me izvukli iz sale. Negde na pola hodnika, opet hrabrost proistekla iz straha, sam se otrgnula i upala u kancelariju sekretarice gde je dežurao sekretar Mile.

“Šta je ovo Mile, sram vas bilo”, bilo je sve što sam mogla da izgovorim pre nego što su me ponovo ščepali DB-ovci i kroz hodnik me bukvalno vukli, pa sa vrha stepeništa na izlazu iz opštine gurnuli svom snagom.

Pri dnu stpeništa sam pala, odrala ruku.

Pretpostavljam da su tu scenu videli policajci i nekoliko destina Leskovčana.

Ja nisam više ništa videla, od poniženja, od srama!

Dok sam onako omalovažena i obrukama pokušavala da se pridignem, osetila sam nečiju ruku. Ta ruka me je podizala, uspravila. Pred sobom sam ugledala lice Nikolaja Timčenka i njegovu suprugu Ružicu.

Kao da sam videla Boga, oca, majku. Suze su same krenule, sažaljevala sam sebe.

“Ne plači, nije to tvoja, nego njihova sramota. Proći će i njihovo, videćeš, silnici neće dugo”, govorio je tiho, a autoritativno dok mi je Ružica brisala suze.

Osećaj srama i poniženja se istog momenta pretvorio u bes, u inat. Ispravila sam i leđa i glavu, krvava ruka nije više bolela.

Prilikom kasnijih retkih susreta taj događaj nismo pominjali. Ali, ruku Nikolaja Timčenka koja me je podigla i uspravila, reči i pogled kojim mi je ulio samopouzdanje – pamtim i danas.

Nikolaja Timčenka, književnog kritičara, esejistu, filozofa, publicistu, novinara i profesora književnosti -višedecenijskog disidenta, čoveka koga slave posle smrti, poznavala sam i pre akcije DB, upijala sve što izgovori, slušala njegove retke političke komentare.

No, i o samoj ličnosti ovog velikana mogu da govore ljudi koji su imali privilegiju da mu budu prijatelji i kolege.

Ja ću ga pamtiti po susretu ispod stepeništa leskovačke skupštine.