“Zatvorićemo prodavnicu sigurno, desiće nam se isto što i ovima sa poljoprivrednom apotekom”, izgovorila je naglas svoju slutnju uz prvu jutarnju kaficu moja komšinica, žena vlasnika male lokalne prodavnice.

Sva brižna i već pomalo panična, smislila je moguće rešenje  za, kako tvrdi, već bezizlaznu situaciju.

“Traktor. Prodaćemo traktor zbog sveske!“

Onda brzo I šaputom dodaje , od straha da joj suprug svakog trenutka ne bane u radnju:

“Za sve je ON kriv – moj muž! Govorim mu uporno: Ne daj više na zajam, nema veresija, propadosmo… a on mi samo slegne ramenima i bolećivo procedi: Dobro… ajde, zamolio me čovek„…

Sveska debela, puna imena i zabeležene robe, sa cenom i datumom uzimanja… Plaćanje  – ne zna se. 

Sveska je noćna mora mojih komsija. Uzrok čestih porodičnih rasprava. Ali i dokaz da postoje ljudi koji, uprkos svemu , imaju razumevanja za tuđu muku, za nemanje.

Uprkos tome, mnogi iz sveske su zauvek ostali dužni još od pre ko zna koliko godina i ne ulaze više u komsijinu prodavnicu . Okreću glavu kad ga sretnu, kao da im je on kriv. Ali, moj komšija ne odustaje.

“Nemaju ljudi, šta da radim…Daće kad budu imali”, prokomentariše kratko.

Moj komšija nije jedini koji ima svesku.

To su one male radnje pored vaših kuća, za dinar-dva skuplje od velikih marketa. Nemaju ni neki naročit asortiman robe. Ali imaju dušu, srce I razumevanje za vaš prazan novčanik.