Otkako je sveta i veka, ljudi su varali jedni druge. Zbog nečeg, da bi se dobilo nešto. Vremenom je laž postala sastavni deo života i razlikovala se jedino u tome koliko je ljudi njena žrtva. Tako smo navikli na laž kao grbavac na grbu, postala nam je uobičajena, svakodnevna što je značilo da nema granica; što nema granica je bezgranično.

Nije mi što me lažu, već što očekuju da poverujem. Njihovo laganje je legitimni pokušaj da nametnu svoj stav ali nemojmo umanjivati legitimnost mog neverovanja, o čemu god da se radi. Samo opušteno, laž uvek nadvlada na prvu zato što je beskompromisna i ničim ograničena. Istini treba vremena da se izbori sa onim što je laž posejala ali sigurno na kraju nadvlada, kao što Sunčevi zraci kad – tad probiju oblake.

Ovo je doba kada lažov i ne poriče laž, makar radi ubedljivosti, već je pravda novom laži i tako obesmišljava svaki pokušaj da se približimo Istini i sve teže nam biva da budemo Čuvari Istine. Učeni da je Istina jedna a da laži ima mnoštvo počinjemo da pravimo kompromise sa lažima koje se umnožavaju geometrijskom progresijom. Smetnemo s uma da laž opstaje zahvaljujući kompromisu i da se belo ne može sačuvati belim ako se pusti nijansa crne… Ne preostaje nam ništa drugo nego da naviknemo da živimo u svetu laži u kome će se svaka činjenica izvrnuti u svoju suprotnost.

Svet se menja iz trena u tren, svakim satom više nije ono što je bilo pre deset godina. U tom i takvom svetu, odavno stvaranog lažima, sve je teže setiti se šta je Istina. I tu ima leka: kada ne znate više da li je to stvarno tako kako vas ubeđuju, zagledajte se u sebe. Javiće se iznutra generacije dobrih ljudi koje su vas vaspitavale i nepogrešivo vam reći šta je ISTINA.

A vi onda vidite šta ćete sa tom Istinom kao njen Čuvar…