Leskovac ima pisca o kome se malo zna, ali čije bi ime u nekoj drugoj sredini možda bilo u književnim enciklopedijama.
Svetolik Stanković (81), rođen u selu Babičko podno Babičke gore, diplomirani elektroinženjer i pesnik, aforističar, i prozaista sa dugim dahom, čovek je koji je čitav život – doslovno i metaforički – proveo u hodu.

Pešačio je iz Babičkog do Leskovca, iz Leskovca do Vlasotinca, preko Kukavice, kroz mećave, prašinu i letnje žegi. Hodao je i kroz književnost, tiho, bez buke, bez ambicija osim jedne: da reč bude čista.

„Nikada nisam pio vodu u tim šetnjama“, kaže tokom razgovora za Jugmediu. Danas, kao bubrežni bolesnik koji tri puta nedeljno ide na dijalizu, izgovara to na način koji je više setan nego žalopojan.

Počeo je rano, objavio kasno

Svoju prvu pesmu „Ritam mladosti“ objavio je sa 17 godina, kao đak Tehničke škole „Nikola Tesla“ u Nišu. U đačkom listu „Magnet“ tadašnja urednica hvalila je njegovu zrelost, ali je on tu reč – „zrelost“ – doživeo kao neku vrstu obaveze koju možda neće moći da opravda.

„Svi počinjemo stihovima. I ja sam tako“.

Posle toga – život: posao, neimaština, porodica, studije na Elektrotehnici upisane tek u tridesetoj godini.

„Znao sam da spremam Matematiku 1, a da čitam Tišmu. To je bio moj odmor“.

Čitanje je ostalo čak i kad pisanje stane.

Kada se pojavila Kišova , Svetolik je snažno reagovao. Tražio je da se u Leskovcu organizuje razgovor o toj knjizi. „Žrtvovao sam ispitni rok zbog Kiša“, priznaje.

Imao je hrabrosti da voli knjige više nego uspeh.

Prva zajednička zbirka „Mladost Pomoravlja“ 1970. godine – skromna, minijaturna, gotovo džepna – bila je mesto gde su se njegove pesme prvi put pojavile.

A onda: tišina, oklevanje, sumnja.

Objavljivao je ponegde, ali retko. „Bio sam sam sebi najstroži kritičar. Nisam imao smelosti“.

Tek nakon susreta sa Nikolom Cvetkovićem, Stankom Miljkovićem, Danilom Kocićem i Ljubišom Dinčićem, usudio se na ozbiljniji iskorak.

Godine 2003. izlazi zbirka „Poslednja luka“, sa predgovorom prof. dr Nikole Petrovića. Svetolik počinje da gradi svoj ritam.

Slede zbirke: „Zaludna molitva“ – dnevnik duše u stihovima,  „Rekvijem za minula leta“ – posveta prerano preminuloj sestri i bratu, „Tombola neige“ (2021) – jedna od najlepših južnjačkih ljubavnih pesama poslednjih decenija.

A danas čeka četvrtu zbirku – spremnu, ali neodštampanu, jer kultura je u Srbiji skupa, posebno za penzionera.

„Lament nad Srbijom“, poema objavljena u „Zaludnoj molitvi“, izazvala je burne reakcije. Napisana u jednom dahu, posvećena generalu Lazareviću, prvi put ga je izložila spoljnim kritikama.

Jedni su ga osuđivali. Drugi su ga hvalili. On je samo rekao: „Pisao sam onako kako sam osećao.“

To je bio njegov jedini kriterijum.

Tokom razgovora, rekao je rečenicu koju bi trebalo da nose kao opomenu svi kulturni radnici, kritičari, urednici i izdavači:

„Mnogo je dobrih pisaca u provinciji za koje se nikada neće saznati… A u provinciji mnogo je Tolstoja, Dostojevskih, Čehova, Balzaka, Igoa – potonulo ispod blata, jer nisu bili pročitani.“

Njega nisu prihvatili istaknuti leskovački pisci. Smatrali su da elektroinženjer „nema šta da traži“ među njima. Podršku je imao samo od Nikole Cvetkovića i Bore Zdravkovića.

„To traje i danas“, kaže.

Osam romana, jedna knjiga priča, eseji, aforizmi

Stankovićev opus je ogroman: 4 zbirke pesama,1 zbirka priča, 8 romana, knjiga aforizama „Nepoćudne misli“ i esej o Draganu Radovanoviću

Njegovi romani „Sidonin pogled“ i „Bivši ljudi“ bili su kandidovani za NIN-ovu nagradu. U romanu o Isidori Sekulić (Sidoniji), bavio se faktografijom, psihologijom i književnim pejzažem jedne od najznačajnijih intelektualki Srbije.

Onda dolaze i drugi romani: „Glasovi senke“, „Sizif između, Bunina i Hesea“, „Brest“, „Godine u Arvilu“ – roman o gradu večnih, „Bard“ – sa Andrićem, Kišom i Ćosićem kao senkama koje pripovedaju o intelektualcu početniku

U jednoj sceni opisuje rođenje Leonarda da Vinčija – toliko detaljno, da čitalac ima utisak da stoji u sobi sa babicom.

Kroz razgovor se vidi njegova suština – tiha, nežna, duboko moralna.

„Ja sam seljačko dete. Nikada nisam psovao ženu. U svakoj ženi vidim ljudsko biće. Najveću vrednost shvatio sam tek kada sam izgubio svoju suprugu.“

Ona je bila stub kuće. Danas je bol gubitka prati u svakoj rečenici, al bol i tišinu pretače u prozu i pesme, pa ovih dana očekuje štampanje još jednog romana.

„Pišem i na dijalizi“, kaže. „Tri do četiri sata tamo provedem, a pišem sve vreme. Pisanje je moj život.“

U stanu na Podvorcu – čistom, tihom, sređenom kao da ga uređuje ženska ruka, on čuva fotografije supruge, slike iz mladosti i jednu biblioteku elektroinženjera koji je sanjao literaturu.

„Nisu me trpeli – ali ja sam pisao“

U Leskovcu je često bio ignorisan od „istaknutih“ književnih krugova. Pitao se samo jednom da organizuje književno veče o svojim delima. Nije uspeo.

A onda slegao ramenima i napisao još dva romana.

Takav je Svetolik Stanković, član Udruženja književnika Srbije, otac dvojice sinova i deka jednog petogodišnjeg nestaška.

„Mnogo je dobrih pisaca u provinciji za koje se nikada neće saznati. Književni časopisi nikada neće objaviti ni najmanji tekst , a kritičari, okupljeni u svoje klanove  i ‘falange’, neće napisati i najkraći prikaz. Ako buudu čuli za nekog od ovih nesrećnih – zaobilazeći će ga kao kugu. A u provinciji mnogo je Tolstoja, Dostojevskih, Čehova, Balzka, Igoa i njima sličnih potonulo ispod blata provincije jer nisu bili pročitani. Ukratko,  nie im se dalo, nije im sudbina dodelila uspeh. Protiv te činjenice niko ne može ništa“

————————————-

“Veče je osvajalo neprimetno. Spremala se vedra I hladna zimskanoć puna mesečine i dalekih treperavih zvezda na izduženom I iskošenom nebu iznad Morave. Balgo talasasti vrhovi iznad Babičke gore na istoku, mudro i spokojno su spremali su se na počinak . Sneg škrii pod nogama retkih prolaznka. Žurim na lokalni voz iz Niša prema Leskovcu.

————————————–

RITAM MLADOSTI (Prva pesma)

Kliknimo zajedno noćas

U ime svih koji ostavljaju sebe

Vrtiš se u ludom ritmu  mladosti

Zagnjuriš ruku  u prazno

Povućečeš. I gle

Izvukao si pramen tuge

Uvučeš se u sebe, obaraš se

Čini ti se da više niis onaj

Udubiš se. Da razjasniš sebe

I šta se sa tobom zbilo

Pokupiš sve svoje slike od jalovog sna

I tamo nađeš razočaranje

Uprkos svemu, počrneš da sanjariš

Trgneš se i pogledaš bolje

Svuda oštro kamenje oko tebe

Oteraš sve dođavola i misleći

Da će sutra biti bolje

Kad ono tamo opet ista  pesma.