Премијера комада „Свици“ према тексту Тене Штивичић, у режији Ксеније Крнајски, изведена је у четвртак 25.априла у 20 сати, а реприза  у четвртак 9. маја,  на матичној сцени лесковачког Народног позоришта. Играју: Предраг Смиљковић, Наташа Станковић, Бојан Вељовићк.г., Петра Димитријевић, Филип Радивојевић, Маја Јанковић, Иван Јанковић, и др. Драматургију потписује Жељко Хубач, сценографију Дејан Пантелић, костимографију Суна Кажић, композитор је Владимир Петричевић. Текст, овог позоришног дела, написан је на енглеском и његов оригинални наслов гласи „Fireflies“.

Ова драма познате драматичарке Тене Штивичић, написана екслузивно за Загребачко казалиште младих, преведена је у Хрватској као „Кријеснице“, и њена праизведба била је 27. октобра 2007.год. на сцени ЗКМ. У Србији је дело г-ђе Штивичић преведено као „Свици“, и премијерно је изведено на Великој сцени београдског Атељеа 212,  2. априла 2009.год. Драма искусне, четрдесетдвогодишње списатељице, г-ђе Штивичић је вишеслојна, што је несумњиво, али јој не треба давати епитет – савремена –  зато што то није.

Радња драме, односно њен конструкт, je стереотип (клише, шаблон,терк)  израбљиван до баналности, и своди се на суспензију одређеног простора (услед хира природе, здравствених проблема,наметнутог стања, хтења репресивних фактора…) и људи заробљених, против своје воље, у том простору; што је прилика да личне драме избију на површину, јаство дође у први план, и испољи се као зло са којим се рађамо, или у доброту коју учимо кроз живот.

Вишеслојна је зато што потенцира већи број тема кроз које  фукционишу неколико паралелних  прича, које се додирују и испреплету. На снегом завејаном аеродрому – свртокуришту различитог свата који чека, сусреће се, и разилази – усред „љета кад му вријеме није“ (климатске промене услед глобалног загревања планете Земље), отказани су сви летови и дванаесторо људи, путници ка различитим дестинацијама, принуђени су, као заробљеници природе,  сатима да чекају, суочавајући се самим са собом, док се временске прилике не побољшају и свако отпутује где је намеравао. Снежна олуја, тј. снег, само су катализатори, као божји Усуд, свих неспоразума на аеродрому. Тако се неочекивано, божјом Промисли, сусрећу, после пуних деветнаест година, бивши љубавници: Клара, сада успешна књижевница, у сталном стресу, која путује оцу у истарски градић „на врху брда“ да нађе мир, која нема деце, и болесни Мартин, бивши ратни репортер, а садашњи власник бутика, који путује буквално у смрт, одлази у Швајцарску где је еутаназија законом дозвољена. („Ко промаши љубав, промашио је живот.“ М.С.) Ту је и љубавни пар Жана и Тони, лечени алкохоличари, а не излечени, на путу за Барбадост; млада емигранткиња Рускиња Олга путује у „обећану земљу“ Америку да би тамо пронашла бољи живот од онога из чега долази, радећи као бебиситерка, што је прикривен, а плаћен облик проституције. (Друго је боље).

Драма прати и судбину  једне усамљене, а благе душе, набуситог  пензионера Оливера, хипохондера и станара старачког дома, који иде сину и унуцима у Мајамију, у  жељи да некоме буде потребан.

Ту су и службеник  обезбеђења Шери, чувар Блу; две униформисане струјардесе, Ања и Лена,  задржане између два лета, бесне на себе док цугају вотку и јадикују над сопственим животом, јер, како рече једна од њих: „ Некада су господа путовала, а сељаци их служили, а сада сељаци путују, а служи их господа!“  Домаћица Бренда и келнер у униформи Фелипе,завршавају ову галерију ликова на аеродрому. Сама ауторица драме„Свици“ казује: „Аеродромски простор је парадигматски за савремен живот, јер представља прозор у свет, слободу у њеном откривању, кретању и доживљавању, али је истовремено строго контролисано место. То је драма,  о умору, самоћи и опсједнутости собом.“  И једно лично мишљење:  Ово је драма о људским судбинама које, као свици трепере у мраку. Отуда и наслов. Да не бих био недоречен покушаћу да објаним: зато „Свици“ нису савремена драма?

Од када је Хор, као наратор, запевао тзв. дитирамб, пре више од 2500.година, па преко Есхила, Софокла и Еурипида, до данашњих дана: женско-мушки односи, као и фамилијарни односи: син – мајка, син-отац, отац – ћерке, деца – родитељи,  остали су примарни у драмама. Па, о чему су писали Хомер, Платон (Гозба, Федер), много касније Шекспир, Достојевски, Чехов  него о породичним и брачним везама, љубави, Ероту, отуђености, инфантилном карактеру пијанаца, животном симулакруму, старости, оданости, милосрђу, а чије богатство форми и данас истражујемо и обрађујемо.

Г-ђа Штивичић, не тврдим да копира Чехова, али се служи његовим рефлексом – рукописом; конструкт драме „Свици“ је мозаик, састављен из појединих делова Чеховљевих позоришних драма!? Док слушате последње речи драме: „Добио сам“ које изговара Оливер, зар вас оне не подсећају на старог лакеја Фирса из Чеховљевог „Вишњика“, обојица остају заробљеници простора у коме су.(У својој најснажнијој драми „Fragile” целе реченице су из Чеховљевог „Галеба“.) Наш Борислав Пекић у свом великом роману „Беснило“ , пише баш о лондонском аеродрому „Хитроу“ који бива, препун путника, затворен због појаве заразе. У Луметовом филму „12 гневних људи“ из априла 1957 године, култном и једном од најбољих филмова свих времена, где дословце свега има као у „Свицима“: 12 људи, олујно невреме,  отуђеност, самоћа, поремећени породични односи, мигранти, клаустофобија, напетост, стална присутност смрти и живота, немогућност напуштања просторије, портири, келнери…

A сад, Казабланка!

Није плод мога умовања, већ сазнања након премијере о поређењу Кертизовог филма „Казабланка“ – „Свици“ у шта сам се уверио на репризи „Свитаца.“  (Износим лични утисак.) О чему се ради? Зар вас пред крај драме „Свици“, када су сва лица из драме сакупљена на терминалу, и  седе на својим столицама уз пригушено светло, не подсећа на Риков  бар у „Казабланци“. Да уместо неонског светла на коме пише „Терминал“, светли неон са натписом „Rick’s Cafe“, локалног збиришта свакаквог свата: шпијуна, миграната као деривата светских криза, разног олоша скупљеног с конца и конопца, поштених душа у бежанији од нацистичког зла и суморне свакодневнице, варалица, наркомана; место чекања, разне униформе, промашени животи, велике и трагичне љубави, великодушност, и да је са сцене ЛНП потекла мелодија „Док време пролази“ сви у сали би се сетили „Казабланке.“ Јел, да?

Миграната је увек било, од кад је света и века, и биће. Климатске промене, нису ништа ново,  и тиме се Миланковићеви циклуси осунчавања доказују. Терориста, не само арапских, је било и биће.  „Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.“ (Проп. 1, 10). Написано три века пре Христа, јер сад јасније? Посебно ме радује, да ни драматур Жељко Хубач, а ни редитељка г-ђа Крнајски, изврсни познаваоци позоришне уметности, не говоре о „Свицима“ као савременој драми.

Сада о „Свицима“ у лесковачком Народном позоришту (ЛНП).

Знам да је ово јалов посао, не морам ништа да „драмим“, могу само, као увек до сада када пишем о ЛНП и његовим представама, да кажем: нисам позоришни критичар, далеко од тога, ја сам само редовни посетилац позоришних представа у ЛНП, као и неких, које изазову моју пажњу, у престоном граду. Моји аршини, у оцењивању, су много мањи него професионалних позоришних критичара, али нису ни vox populi, већ само моје мишљење, са којим се можете сложити или не.(„Нисам златна рубља да се сваком свидим“.) Умотавам своја осећања у речи, покушавајући да њима изразим оно што сам доживео на самој представи. Ништа више, а ни мање од тога.  Зато никада не користим термине: добро – лоше, већ: свиђа ми се – не свиђа ми се. Користим: „простачко упроштено крештање, „Не свиђа ми се!“ „То је досадно!“.

Међутим,  избегавам да се са неким убеђујем,  не желећи никоме да намећем своје погледа на позоришно дело. (Уметност, као и наука, је по природи аристократска, и селективно утиче на публику.)

Нисам ово написао да бих се „вадио“, већ ето тако, дошло ми, а можда се и „вадим“, али баш ме брига – тако ја мним.

Лесковачки  „Свици“,  у режији г-ђе Крнајски, са сјајном екипом врсних позоришних професионалаца, занатски је врло коректно урађена драма, али са озбиљним редитељским дефицитом: предугачка је и до зла бога развучена. Радња је текла  „оперисана“ од сваког трага живости, занимљивости и динамике: сведена на обичну „вербалну драму“ без ритма, а са непотребним и ничим изазваним дисфункционалним гимнастицирањем: оно вешкање на високим столицама, који аметом одудара од настале смирујуће атмосфере на аеродромском терминалу. Мислим, да је било потребно, да се изразим техничким речником, извршити сублимацију: да се из флуидног, недореченог и магловитог стања, преведе у чврсту структуру,  хомогенију представу краћу бар за 30мин. Не знам чему служи експеримент г-ђеКрнајски, да поједине мушке ликове играју глумице, а поједине женске ликове играју глумци – нити је представа добила на савремености, нити на квалитету. Савремена драма није ако је савремена, модерна сценографија, костими глумаца, њихова игра… Савремена драма је само и увек, када је савремена тема која се обрађује у њој. (Савремена драма, да би се до краја разумели је Хубачево „Бизарно“) Овако, мој утисак  је,  користећи простачко упроштено крештање: „Не свиђа ми се!“ „То је досадно!“. Изашао сам, после представе у топлу лесковачку ноћ, без било каквих осећања – равнодушан.

Сценографија  Дејана Пантелића и костими Суне Кажић, свиђају ми се, сем костима који носи Мартин. Ауторица драме за Мартина пише:  Шармантан човек од 53.година, власник бутика, а поврх тога новинар који је пропутовао света. Па, како онда да је Мартин обучен ко селски ђилкош: одело, а доле патике са бувљак, или из кинеску радњу,  и шарена кошуља. Костими, које носе глумци у представама, доприносе позоришним илузијама, „када се обуче сценски костим – почиње позоришна игра.“

Представу је, ван сваке сумње, изнео сјајни и доста уједначен глумачки ансамбл, али  су ми се Предраг „Пепи“ Смиљковићем као Оливер и Наташа Станковић као Олга, обоје сјајни глумци, за нијансу више свидели од осталих. Г-дин Смиљковић је, по мом скромном мишљењу, одиграо своју најбољу карактерно-драмску улогу у ЛНП. Г-ђа Станковић је направила врло успешну еквидистанцу од стереотипа „како се игра млада Рускиња“, и одушевила ме. Бојан Вељовић к.г. сконцентрисан и сигуран у себе, дочарао  је лик Мартина сугестивно, уверљиво, али и са приметном, а непотребном, ноншалантношћу на сцени. Маја Јанковић, као Шери, „виши службеник, у службеној униформи; строго службен, а понекад и не“, једина је, на премијери, добила аплауз на отвореној сцени, што само за себе много говори,  за  бравуру са цвркутањем, као њеној досетки – цвркутање уместо дијалога!(Тај њен поступак је најсавременији у целој драми, Разумете ме шта хоћу да кажем). За Филипа Радивојевића, као „млада и секси домаћица“, Бренда, имам само речи похвале, уз један мали коментар:  како игра женски лик, мислим да је потребно мало више феминизиранијих, женственијих  покрета, нежније и смиреније кретање  на сцени.(Али то је ствар договора са оним који режира представу, у шта ја не улазим.) Петра Димитријевић, као Жана – „неуротична, лечена алкохоличарка“ – за мене најпријатније изненађење ове представе. Одиграла је, са пуно духовитости,  Жану,  баш како замишљам набуситу, пргаву, разочарану малограђанку, којој је партнер и њихова веза преко главе, али је пуна наде у „боље сутра“.  Ању и Лену, врло привлачне и духовите стјуардесе, одиграле су Тања Крчмарик и Јована Гроздановић;  Филипе, конобара у униформи, Ана Ђорђрвић, док је Блуа играо Миодраг Крчмарик. Сви они су били истинити, разумљиви и уверљиви, шта ће те више!? Веома упечатљива, спонтана и интелигентна игра г-на Ивана Јанковића у улози Тонија, у приличној мери  је помогла да представа буде интересантнија, гледанија и динамичнија. Ја сам често врло подозрив према глуми г-на Јанковића, али је, овога пута, његова глумачка креација оставила на мене снажан утисак.

Међутим, имам малу примедбу:  сви пијанци овога света, скројени су по истом терку, и имају једну заједничку карактеристику: да се никада, никада, али стварно никада не мрште. Г-дин Јанковић је током целе преставе непрекидно намрштен. Алкохоличари су сабајле, у цик зоре, мало нервозни, али и благо насмејани, само док нису „шутнули“ прву чашицу алкохола. Прва и друга чашица се држе са обе руке, прва се пије на екс, друга из двапута, а тек са трећом почиње локање. Чашица се држи са две руке јер се руке у почетку тресу, а пије на екс само из огромног страха да вам алкохол „не побегне“! После тога, цео свет је ваш. Без обзира, да ли пијете, са пијанцима, у најелитнијим хотелима и ресторанима света, или у мемљивим бирцузима, станичним ресторацијама или на пијачном „Процепу“, свуда је исто стање. Нема намрштеног алкохоличара и оног који пуши траву. Знам!? Зато г-ђа Крнајски треба г-ђи Димитријевић да објасни како алкохоличарка држи чашу шампањца, није на двору Луја XVI. Лесковчанима препоручујем да обавезно погледају „Свице“, али предходно нека прочитају 5-6 пута саму драму. Лакше, боље и разумљивије биће им на самој представи.

Леп дан, и свако добро, ма где били.                                                                                                                                                                                                             др Вјачеслав  Нешић

П.С. У среду 1. маја нисмо имали воду. Свако ко нема, у дворишти породичне куће, пољски  ћенеф, бунар или пумпу за воду, а ујутру устане и нема воде у кућу, зна, на личном искуству, шта је савремена драма! Наравно, таман посла да су нас оставили без репризе: сутрадан, 2.маја нисмо имали струју. Е, то је савремена драма. Како ли је овима у џабе добијеним становима?, не моги ни да замислим. Али цитираћу мог комшију, покојног Тасу Абдула: „Јебам ли га госпођо, и тог до тебе.“ „Млади савремени хрватски казалишни писац“ Мирослав Крлежа, цитирам по сећању: У нашим жалосним провинцијалним приликама, а ја додајем, свакодневно смо актери најсавременијих драма.