Ovo je priča o selu za koje se kaže da je imalo više kafana nego domova, a danas preko leta više kupača nego stanovnika. Pre 60 godina ono je više ličilo na varošicu nego na selo. Osnovna škola je tada imala više od 1300 učenika, a sada tek 15. U njoj se opismenilo više od stotinu đaka koji će postati akademski građani, među kojima su i dekan Medicinskog fakulteta i direktor Kliničkog centra u Nišu. To je selo koje se bori za nešto više od tihog izumiranja.

Svođe je dobilo naziv zato što se tu „svode“ reke (Lužnica se uliva u Vlasninu), а uz njih i putevi za Crnu Travu i Pirot. Verovatno je bilo neko naselje još u srednjem veku, ali o tome ne postoje pouzdani podaci. Po pričama starih Svođanaca, kako je zabeležio Miroslav Mladenović, na lokalitetu Gradištu bila je rimska tvrđava, što je možda tačno, jer to je brdo odakle se može kontrolistati ceo kraj. Taj prostor je i danas zanimljiv tragačima za zakopano blago. Potezi Straža i Predstraža ukazuju da se odatle pazilo na put, a susedna sela Orah i Dejan su, po turskim tefterima, bila derbendžijska, odnosno imala su obavezu da obezbeđuju prolaz turskim karavanima.

Prema istraživanju pomenutog Mladenovića, Svođe su naseljavali sa Kosova, Makedonije, Crne Gore, Kopaonika, Vlasine i Znepolja, ali i iz okolnih sela Bukovika i Zaplanja: Zlatićevo, Aleksine, Gornji Orah, Modra Stena, Bonjince, Dubrava, Štrbovac, Brestov Dol… Većina najstarijih familija naseljene su posle Velike seobe Srba 1690. godine.

Svođe čine sledeće mahale: Gabrovik (kao izdvojena celina), Latinkinci, Šipinci, Polje, Šukejinci, Padinci, Ridarci, Bainci, Sokolovci, Golubovci, Đavurovci, Županovci, Vlasina, Albanija, Čaljinci, Vukadinovci, Miladinovci, Tasinci, Anđelkovci, Kovačevci, Tropšinci, Kržalije, Rekarci, Smiljaninci, Destankovci, Bombalovci, Livađe, Kocinci, Markovci, Dekrstinci, Čaljinci, Dikličavci…

U turskom periodu Svođe se nalazilo na granici Leskovačke i Pirotske nahije. Po oslobođenju svođanski kmet, Stanko Veljković, pominje se kao jedan od potpisnika Izjave Vlasotinčana u „Srpskim novinama“ (12. aprila 1878), kojom su tražili da ostanu u Srbiji, a ne u Bugraskoj, kako je predviđao Sanstefanski mirovni sporazum. Na Berlinskom kongresu ceo Vlasotinački srez ostaje u sastavu Srbije. Svođe se sa 614 stanovnika spominje u putopisu „Iz nove Srbije“ Mite Rakića (1880), kad je on dolinom Vlasnine i Lužnice išao prema Pirotu. Na narednom popisu 1884. godine bilo je 642 stanovnika, a selo je pripadalo Dejanskoj opštini. U Srpsko-bugarskom ratu (1885) u Svođu je bila stacionirana Moravska divizija i ratna poljska bolnica.

Svođanci su učestvovali u svim ratovima u 20. veku. Dragutin Kocić preživeo je balkanske ratove i Prvi svetski rat iz kojeg je izašao sa Karađorđevom zvezdom i ruskom Medaljom Svetog Đorđa. U Drugom svetskom ratu većina je bila u partizanima, od kojih je najpoznatiji Dragomir Nikolić Šipa, ali bilo je i četnika. Godine 1951. na osnovnoj školi postavljena je spomen-ploča žrtvama terora u Drugom svetskom ratu. Naravno Svođanci su bili učesnici i u ratovima 90-ih godina.

Od sela do varoši i nazad

Svođe je za 80-ak godina, od oslobođenja od Turaka do 60-ih godina 20. veka, od osrednjeg vlasotinačkog sela postalo skoro varoš. Ranije je selo bilo na desnoj obali Vlasine, ali sa odlaskom Turaka mahale se približavaju ušću dveju reka i prelaze na levu obalu Vlasine. Godine 1895. put prema Pirotu postao je potpuno prohodan kada je prosečen kroz Komaričko ždrelo, a Ljuberađa postaje centar Lužničkog sreza. Iste je godine u Svođu otvorena osnovna škola, pre toga su se đaci školovali u Velikom Bonjincu, gde je crkva posvećena Svetom Nikoli. Svođe će pripadati Dejanskoj opštini, ali će vremenom postati samostalna opština sve do ukidanja 1959. godine. Postepeno je po broju stanovnika prestiglo sela Dejan i Orah. Selo se vremenom razvijalo u varoš. Sredinom 50-ih godina probijen je put kod ušća Gradske reke u Vlasninu, pa se formiralo naselje Sastav Reka, što je pomoglo razvoju saobaraćaja dolinom Vlasine.

Pored zemljoradnje i stočarstva Svođe je postajalo i zanatski centar. Vekovima je bilo je čuveno po vodenicama i vunovlačarama , što ne čudi kad se nalazi na ušću reka. Posebno je bilo poznato po kafanama, čak se u šali govorilo da ima više kafana nego domova. Nekada su se odmarali karavani, a kasnije su tu stajali autobusi kako bi putnici napravili pauzu. Građevinari pečalbari su nešto tipično ne samo za Svođe nego za ceo predeo Crne Trave i Vlasotinca. Bilo je tu raznih zanatlija: kovača, pekara, obućara, krojača, stolara, limara… Čak je posle elektrifikacije sela 1960. godine bilo i začetka industrije. Radisav Stanković Disa u Svođu je otvorio pogon za proizvodnju ciglanskih mašina sa desetak radnika. U to vreme su otvorene i dve strugare.

Formirana je mesna zadruga koja je imala dve brašnare i dve prodavnice mešovite robe. Od 1956. Svođe je imalo ambulatu sa lekarom koji dolazio jednom nedeljno iz Vlasotinca. Godine 1960. izgrađena je nova ambulanta i stambena zgrada za zdrvstvene radnike, tako je selo dobilo prvog stalnog lekara Strašimira Golubovića. Radila je i seoska biblioteka kao istureno odeljenje Narodne biblioteke iz Vlasotinca. Do sredine 60-ih postojala je stanica milicije sa 15-ak policajaca i komandirom. U selu je 45 godina radila poslastičara koju su otvorila tri brata sa Gore na Kosovu. Tokom 70-ih otvorena je pijaca sa nedeljom kao pazarnim danom, zatim prodavnica nameštaja…

Propadanje Svođa ima ono što je tipično za većinu srpskih sela, kao što je migracija u gradove, nizak natalitet… Međutim, postoji jedna osobenost koja je sigurno ubrzala iseljavanje. Još krajem 60-ih godina najavljeno je da će biti izgrađeno akumulaciono jezero od Boljara do Gornjeg Oraha i zbog toga je bila zabranjena gradanja kuća u Svođu. I danas kad pitate starije iseljene Svođance, kažu da je to bilo presudno da napuste rodni kraj.

Govore da između povratka u šumu, misle na mahale koje su udeljene od magistralnog puta, i presljenje u Vlasotince, birali su drugu opciju. Kad se pogledaju demografska kretanja posle Drugog svetskog rata, ona se slažu sa prethodnom činjenicom. Na popisu 1948. bilo je 1348 stanovnika, na narednom 1953. godine povećanje na 1366, zatim je zabeležen blagi pad 1961. godine 1265, a od 1971.godine sa 1027 stanovnika pa do danas drastično smanjenje na 321 žitelja po popisu 2011. Naravno da opšti trend migracija ne bi bio zaustavljen i da nije bilo zabrane gradnje, ali svakako bi išao sporije.

Postojao je jedan pokušaj da se negativan tok istorije zaustavi, ali kasno je došao kako bi urodio plodom. Od 1986. do 1989. godine predsednik Skupštine opštine Vlasotince bio je Svođanac Dragoljub M. Stojanović, jedan od najuspešnijih ljudi na čelu Vlasotinca, za vreme njegovog mandata donet je Program seoskog razvoja opštine Vlasotince (1986).

Avgusta 1987. počela je izgradnja pogona „Trikotaže“ u Svođu, a oktobra 1989. fabrika je otvorena sa 102 zaposlena. Usled ratova, sankcija i hiperinflacije fabrika je prestala da radi 1993. godine. Kad se uporedi broj rođene dece dok je radila fabrika i posle zatvaranja, vidi se smanjenje za 50 %. Pre desetak godina zbog slabe posete ugasio se tradicionalni vašar Trnovica (8. avgust, Dan Svete Petke Trnovke), što je i na psihološkom planu značilo da je propadanje Svođa neminovnost.

Škola čuvena po obrazovanim ljudima

Mnogo je lekara, inženjera, oficira, prosvethih radnika, prvanika, ekonomista i drugih fakultetski obrazovanih, koji su osnovno obrazovanje stekli u Svođu, a ogroman je posao samo nabrojati njihova imena.

Za vreme Turaka Svođancima najbliža škola je bila u Velikom Bonjincu, a po popisu 1879. u selu nije bilo nijednog pismenog žitelja. Srbija je u Vlasotinačkim srezu od oslobođenja do Prvog svetskog rata otvorila 8 novih škola, pa je tako i Svođe dobilo školu 1895.godine. Nastava je u početku bila u privatnoj kući, a 1910. godine izgrađena je školska zgrada. Između dva svetska rata škola se zvala „Vojvoda Putnik“ (1931), a imala je jedno se istureno odeljenje u mahali Tropšinci. Školske 1952/53. godine postala je osmogodišnja škola sa 140 učenika. Od 15. aprila 1960. menja ime u Osnovna škola „Dositej Obradović“.

Školske 1963/64. godine škola je imala 1325 učenika, što je bilo najviše u istoriji ove obrazovne ustanove. Tri godine kasnije iz njenog sastava izdvajaju se škole u Gornjem i Donjem Prisjanu. Školske 1970/71. godine otvoreno je istureno odeljenje za učenike 5. razreda u Tegošnici, a već 1975. godine postoji samostalna OŠ „Vuk Karadžić“.

Ubrzo i istureno odeljenje u Donjem Dejanu pripojeno je OŠ „Karađorđe Petrović“ u Kruševici. U vreme svog najvišeg uspona školu u Svođu su pohađali učenici iz sledećih sela: Aleksine, Pržojne, Gornji Orah, Dobroviš, Stranjevo, Tegošnica, Gornje i Donje Gare, Jakovljevo, Zlatićevo, Kozilo, Javorje, Borin Dol, Donji i Gornji Dejan, Gornji i Donji Prisjan. To je bio veliki napor za učenike, koji su u jednom pravcu morali peške da idu 15 km po planinskim putevima, što je posebno bilo teško kad zaveju snegovi. Danas škola u Svođu nema isturenih odeljenja i ima ukupno 15 učenika u svim razredima. Poslednja isturena odeljenja ugašena su pre nekoliko godina u Gornjem Dejanu, Zlatićevu i Borinom Dolu.

Veliki broj fakultetski obrazovanih ljudi iz Svođa je jedan od razloga zašto je zamrlo selo. Oni su zbog školovanja i posla odlazili u beli svet, gde su formirali porodice i tamo ostajali. Vlastimir Ćirić u knjizi „Svođe ka usponu i padu“ nabraja lekare iz samog Svođa: Stanoil Golubović, Dragan Golubović, Momčilo Golubović, Tihomir Stanojević, Smilja Petrović, Toma Stanković, Dragan Stanković, Olga Stafanović i Dragan Anđelković (direktor Kliničkog centra u Nišu). Profesor dr Stevan Ilić bio je dekan Medicinskog fakulteta u Nišu. On je iz sela Gornjeg Oraha, mahala Jezdine, a osmogodišnju školu završio je u Svođu.

O drugim bivšim učenicima OŠ „Dositej Obradović“ sa akademskim obrazovanjem, pisaćemo neki drugi put.

Borba za opstanak

Ko upozna Svođance, kako one što žive u selu ili su poreklom odatle, zna da rado pričaju o prošlosti Svođa i da su izraziti lokal-patrioti. Zato ne čudi što uglavnom održavaju prazne kuće i bez velike muke ih ne prodaju. Poslednjih godina pojavila se grupa entuzijasta koji pokušavaju da ublaže sumornu sliku sadašnjeg Svođa. Za ovu priliku predstavljamo dva različita primera, a u stvari oni se savršeno dopunjuju. Jadranka Đokić, profesorka geografije, i Nenad Dimitrijević, inženjer šumarstva, koji žive u Vlasotincu, pokušavaju da pomognu zavičaju predaka.

Jadranka je unuka Radomira Stankovića – Rake kapetana, koji se borio u Drugom svetskom ratu i dvaput bio ranjen. Posle rata učestvovao je u kulturno-političkom životu Svođa kao predsednik Crvenog krsta, predsednik Saveza boraca, osnivač pijace, onda bio zadužen da pomaže siročićima i ženama palih boraca u ostvarivanju prava na dohodak itd. Jadranka, kao nekad njen deda, pokušava da pomogne oživljavanju Svođa. Započela je medijsku akciju da se pokrene proizvodnja u zapuštenoj fabrici i našla investitora, ali zbog nerešenih imovinskih prava cela priča je propala.

Međutim, neočekivano te priče iz medija stigle su do jednog Nišlije, poreklom Svođanca, koji je finansirao uređenje svođanske plaže i tako privukao još više kupača iz mnogih sela i gradova. Pokrenula je akciju „Trnovica 2019“ kada su učenici iz Svođa prodavali majice, šoljice, magnete i priveske sa motivima sela. Suveniri su za dva sata rasprodati, a novac su učenici iskoristili za posete bioskopu, pozorištu… Mlada profesorka vodi i nekoliko profila na društvenim meržama gde promoviše rodno selo svoje majke i piše nostalgične objave o Svođu.

„Osmi avgust, za Svođe dan kada su kuće i ulice pune ljudi. Spremaju se kolači, torte, pite… Ima svega i svačega na trpezi, a kafić, kafane i poslastičarnica pune, čekaš na red za mesto. Imali smo najlepšu poslastičarnicu na svetu. Na čudnoj krivini za koju niko ne zna kako je nekom palo na pamet tako da je stavi, u samom uglu, naslonjena na terasu i stepenice gde su bile tezge za pijac, zaklonjena lipom nalazila se poslastičarnica – Šar Planina. Držala su je tri brata – Nasuf, Tefik i Jusuf koji su tu došli još 1959. godine, srodili se se selom i Svođanima i tu ostali do 2004. godine, kada su teška srca otišli, jer se selo ispraznilo i nisu imali kome da prodaju svoje kolače… Dok je trajao vašar, igrao se turnir u malom fudbalu na Livađu, a ujedno je bila i prijava za večernji festival u školskoj sali. Prijavljivali su se sa svih strana i takmičili u pevanju. Sve je bilo puno kao u košnici do ranih jutarnjih časova – bilo je za nekoga sve, za svakog po nešto – danas gotovo ništa“, zapisala je Jadranka u jednom od svojih tekstova.

Inženjer Nenad Dimitrijević živi i radi u Vlasotincu, ali je obnovio dedovinu i stvorio porodično gazdinstvo sa voćnjacima i pčelinjakom. On hoće da pokaže sebi i drugima kako se može uspešno voditi gazdinstvo u Svođu. Jedan je od šest osnivača Poljoprivredne zadruge Rosulja, koja mlađe ljude iz nekoliko vlasotinačkih sela, a bave se preradom voća i proizvodnjom voćnih rakija.

„Moj deda Miodrag Mija Dimitrijević rano je ostao bez roditelja, pa je posle osnovne škole počeo da se bavi građevinom i da kupuje zemlju oko kuće. Zajedno sa troje svoje dece završio je srednju školu i faklutet, pa је postao pravnik u 50. godini života. Virus šarke šljive uništio je zasade negde 80-ih godina i od tada se nismo oporavili, a deda je 60-ih godina od svojih šljiva pravio rakiju za šest kafana. Posle njegove smrti domaćinstvo je počelo da propada, jer niko nije stalno boravio na selu. Meni je bilo mučno da to gledam, jer znam sa kakvim naporom je sve stekao i od 2011. godine počeo sam da obnavljam kuću i da sadim šljive, kruške, jabuke… Malinjak sam posadio 2014. i tek sam ove godine zadovoljan otkupnom cenom. Dakle, put je dug i treba puno truda, znanja i ulaganja kao i pomoći države, naročito u početku. Zasad u Svođu ima pet malinjka, a voleo bih da nas je više, jer to bi bilo bolje za nas i selo. Danas Svođanci uglavnom žive od drvarenja, a ima uslova i za nešto drugo“, objašnjava inženjer Dimitrijević.

Dakle, bitka za Svođe još nije gotova. Poslednjih godina vide se promene koja vraćaju nadu. I ljudi sa strane kupuju placeve pored Lužnice i Vlasine, a epidemija korone je još više povećala interesovanje. Predeo od škole prema Babušnici odličan je za letovanje pored reke, zato se tu grade vikendice.

Prošle godine država je napravila novi put od Vlasotinca do Svođa. Trenutno je u toku izgradnja etno-kompleksa sa prenoćištem, ali vlasnik ne želi unapred da otkriva planove dok ne bude sve gotovo. Svođe nikad neće ostati bez ljudi, pa makar i kao vikend-naselje, samo je pitanje da li će uspeti zadržati stalne stanovnike.