Mesecima su mi ovom rečenicom nagoveštavali rastanak sa ocem, na šta tada, maleno đače, nisam reagovala ne sluteći kakve će trajne promene uneti u moj život njegov odlazak.

Bilo je to početkom sedamdesetih, prvi talas seoba iz komunističke Jugoslavije, kada je vrh političkih mislilaca širom otvorio granice kako bi smanjio pritisak velikog broja nezaposlenih.  Tada su Nemci, sa još ne saniranim ratnim ruševinama, naše građevinare dočekivali rašerenih ruku.

Njih su u Srbiji zvali gasterbajterima, jer su odlazili sami, bez porodica, s uverenjem da će se vratiti brzo, samo da zarade za dobra kola, veliku kuću u selu i da neku svotu stave u banku.

I moj otac je kupio automobil, napravio kuću u gradu, radeći danonoćno i dolazeći samo tokom zime da vidi decu i staru majku, koja je na kraju umrla od tuge za njim. Otišao je u zasluženu penziju, živ je i zdrav, ali se iz Nemačke još nije vratio. U međuvremenu je dobio unuke i praunuke. Nije uživao igrajući se sa njima i gledajući ih kako rastu.

Drugi talas masovnih seoba Srba započeo je još pre najnovijih ratova u bivšoj Jugoslaviji. Bežalo se od siromaštva, od inflacije, od nadolazeće ratne nesreće.

Tada je na drugi kraj Evrope otišla moja sestra. Udala se za stranca, rodila dete. Dolazi jednom u pet godina. Posle nje ostala sam bez najbolje drugarice, otišla je u Ameriku. Dolazi svake godine, ali…

Očekivalo se da će se talas zaustaviti posle promene režima koji je Srbiju uveo u četri rata i bombardovanje, ali nije. Bezvizni režim dodatno je otškrinuo vrata, pa su seobe sada postale masovnije. Prazne se kuće, ulice, naselja, gradske četvrti, gradovi. Odlaze mladi sa i bez fakulteskih diploma, čak, i pedesetogodišnjaci sa vanrednim diplomima medicinskih škola i priučenim stranim jezicima. Odlaze sada na sve strane sveta, no opet najviše u Nemačku.

I niko se ne vraća, iako se žale da su u tuđini izgubili svoj identititet, da taljigaju od jutra do večeri, da tuguju za rodbinom da ih ubija nostalgija…

No sigurno je da ne tragaju tamo za „Beskrajnim plavim krugom” i zvezdom,  kako je pisao Crnjanski o veilikim davnašnjim srpskim seobama, već za boljim životom.

A šta je sa onima koji ostaju, sa onima koji se odvajaju od roditelja i dece?

Sredovečni muškarac čija je supruga otišla u Nemačku jer je u Srbiji godinama bezuspešno pokušavala da dođe do posla, kaže da se teško snalazi sa dvoje dece u pubertetu kojima majka veoma nedostaje. Najtaže je, kaže, sa devojčicom koja i na sam pomen Nemačke brizne u plač.

Sećam se svojih suza. Prvi put sam zaplakala kada oca, mog idola, nije bilo da mi pokaže kako da rešim kompilkovanu matematičku jednačinu, drugi put kada me je istukao dečak iz razreda. Da, bilo je i tada vršnjčakog nasilja, ali to je, u to vreme, bilo nekako normalno. Dobiješ batine, pa ako si hrabar sutra mu ih vratiš, ako nisi, ostane neprijatna uspomena. Plačem i danas i za živim ocem i za sestrom i za drugaricom, plačem zbog zjapeće praznine koje su ostavili za sobom.

Kažu da je svet sada globalno selo i da je u eri interneta svaki prijatelj blizu, ali ja kažem da nije. Jer preko interneta ne možemo zajedno da popijemo kafu, da se dodirnemo, da zagrlim oca, da osetim miris detinjstva, na primer.

I kada god čujem da je neko od mojih prijatelja i poznanika otišao ili se sprema da ide, setim se one naslovne rečenice i srcem ovlada duboka tuga.