Radim u privatnoj firmi u kojoj je plata vrlo mala, a na poslu ostajem nekada 12, nekada 16 sati dnevno. Firma mi isplaćuje samo deo prekovremenih časova jer više od toga nije po zakonu. Ako bi mi platili sve, to bi se onda videlo u bilansu, priča Petar M. iz Leskovca.

Radnici se ustežu da prijave nepravilnosti sa prekovremenim radom iz straha za radno mesto, a Petrov slučaj zloupotrebe prekovremenog rada od poslodavaca u nije retkost.

Ova pojava kod nas uzima maha, a radnici se u strahu od gubitka posla retko usuđuju da nepravilnosti prijave.

Niko sa sigurnošću ne može da kaže koliko na ovaj način država gubi radnih mesta, a poslednji podaci pokazuju da je to oko 50.000.

Od ove paradoksalne situacije profitira samo poslodavac jer, prema nekim procenama, za jedan prekovremeni sat rada uštedi 100.000 dinara mesečno, koje bi morao da izdvoji za novog zaposlenog.

Premda je za nepravilnosti zaprećena kazna i do milion dinara, još jedna prepreka da radnici ostvare svoja prava jeste težak put da se prekršaj dokaže. I nisu samo zaposleni na gubitku, već i oni koji čekaju na zaposlenje.

Kada firma ovako preoptereti svoje radnike, logično je da neće tražiti nove kandidate koji bi obavljali višak posla. I država gubi sa mnogo manjim brojem zaposlenih nego što bi trebalo, pa se postavlja pitanje šta može da učini. Kako kažu naši sagovornici, preko svojih inspektora rada, ne mnogo.

Prekovremenim radom računa se svako prekoračenje utvrđenog radnog vremena, osim onog do koga je došlo preraspodelom radnog vremena.

Po Zakonu o radu zaposleni je dužan da radi prekovremeno u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran. Ovakvo tumačenje ostavlja mnoge mogućnosti za zloupotrebe, pa nije ni čudo što je sve više onih koji na poslu često ostaju i po 10, 12, pa i 16 sati.