Tamo gde se put račva na izlazu iz sela u pravcu Leskovca, bilo je u mom detinjstvu jedno mesto koje su stariji u podradanskom selu s respektom zaobilazili a ja sa strahom od vampira pošto mi je, kada su smatrali da sam dovoljno odrasla, rečeno da je na tom mestu groblje, iako tu čak ni naši očevi i dedovi nikada nisu videli ni jedan grob.

To mesto bilo je, a i danas jeste – tursko groblje u selu Ivanje na obroncima Radan planine. Zvali su ga tursko, a kada su govorili o onima koji su ta sela naseljavali pre njih, mešali su nazive – Turci i Arnauti, iako nema podataka da su Arnauti (Albanci) naseljavali sela ispod Radan planine. A uvek su govorili: “Pusto tursko”, a ne – “pusto arnautsko”. Nešto su brkali naši stari, oni što su rođeni krajem 19.veka i njihova deca rođena između dva velika svetska rata.

No, da se vratim na tursko groblje.

Juče sam po ko zna koji put prošla pored tog mesta i prvi put stala da ga uslikam. Zato što se i ono promenilo kao i celo selo. Uraslo u korov i šiblje, bez table na kojoj je pisalo: “Tursko groblje”.

Pet godina po odlasku Turaka iz tih krajeva, selo Ivanje u opštini Bojnik je sa 274 doseljenika bilo opština, pa je logično zaključiti da je i Turaka bilo mnogo, a na groblju u ravnici, za razliku od Srba koj su svoje groblje napravili na uzvišici i strmini, sahranjivali su se vekovima. U mom detinjstvu taj prostor je bio veliki i očišćen, danas je on ne veći od dva ara.

“Da, sećam se kao kroz maglu da je tu bilo tursko groblje. Eto, zaboravio sam da kažem deci”, priseća se moj vršnjak, a viđamo se samo na zadušnicama.

Vek i po kasnije zaboravili smo lokalitete, sveta mesta, tamo gde počivaju ostaci dela jednog naroda, doduše osvajačkog, ali, ipak, ljudske duše.

“Zaboravljamo i svoja groblja”, kaže moj saputnik jer smo pre toga na drugom groblju, a istoj zadušnici, videli nove grobove urasle u korov.

A tamo na zadušnici ponuđena mi je SARMA i BAKLAVA i komšija iz detinjstva mi se požalio da mu je pao DUVAR na štali, a onaj sa čašom rakije dobacio: “E neka je VALA, upozoravao sam te, AJDE da popijemo za dušu”.

Zaboravili smo tursko groblje, ali turske reči nismo. Ljudski um je čudo.

I nemojte pogrešno shvatiti, ne kritikujem nikog, samo konstatujem, samo razmišljam o prolaznosti sile, fizičke.

Nikako, dok mislim, ne mogu da se otrgnem utisku da ta zla sila, međutim, (a Turke smo, bar nas epika uči, doživljavli kao zlo), ostavi viševekovne posledice na drugom polju, da nam osvoji mentalitet, jezik i kulturu.

A ako svako zlo tako deluje na srpski um onda će naša pokoljenja, ako mi i naša deca preskočimo, postati neki novi Vavilonci, naravno, bez pamćenja onog fizičkog, pa i turskog groblja, ukoliko neka druga fizička sila ne odluči drukčije.