Aleksandar Crnatović Caki je iskusni beogradski muzičar, poreklom iz Vlasotinca. U njemu teče krv tri ličnosti koje su obeležile nastanak građanskog Vlasotinca: Pop Simon, po predanju najstariji vlasotinački sveštenik, učitelj Petar Spirić, koji je pedeset godina opismenjavao Vlasotinčane, i Cane Tesla, vlasnik prvog bioskopa i jedan od osnivača FK Vlasina (1920). Crnatovića trenutno možete videti na nastupima benda dr Neleta Karajlića (Osiromašeni uranijum),  gde je basista i prateći vokal, a pored toga on je frontmen pop-cover benda Radijacija, poznat kao orkestar za venčanja i druge proslave. Aleksandar je ua juGmediu ispričao nostalgičnu porodičnu storiju o uglednim precima, ali i podsetio na svoje sazrevanje kraj Vlasine, što će naročito biti blisko svima koji su živeli u Vlasotincu 80-ih godina 20. veka.

S obizrom da je Crnatović karakteristično vlasotinačko prezime izvedeno po obliženjem selu Crnatovu, da li nam možete nešto više reći o Vašim precima?

Za početak, prezime jeste vrlo specifično, moglo bi se reći i originalno, pa tako i možda na momente ta rustičnost dovede ne mali broj puta do pogrešnog izgovaranja od strane onih, koji se prvi put susreću sa njim, ne biste verovali šta sve može da se urimuje sa „Crnatović”. To ume da mi izazove neku vrstu skrivenog ponosa. Inače, jedan od mojih životnih motoa je da ne treba biti deo mase već uvek težiti izdvajanju i koliko je moguće biti originalan, stvarati svoj identitet.

Dolaskom komunista na vlast, oduzima se deo imovine, a Aleksandru se u zamenu nudi da bude direktor ugostiteljskog objekta “Zemun”, ali se svakako na neki način ruši crno-beli film srećnog vremena, boemski šešir više nema onaj sjaj…

Potičem iz dve znamenite vlasotinačke porodice, Crnatović i Pop-Simonović. Prezimena iz “kruga dvojke” Vlasotinca. Ime nosim po dedi po ocu. Aleksandar Crnatović je bio znameniti boem ovog kraja, čovek koji je posedovao prvi bioskop (Ton kino „Tesla“) u čitavom južnom regionu, vlasnik ugostiteljskog objekta-kafane “Crnatovac”. Kasnije se pored nje otvorio legendarni “Krčimirac”. Po svojoj nadarenosti, visprenosti i umeću poznat kao Cane Tesla. Petar Spirić, njegov deda, bio je najznačajniji učitelj u Vlasotincu. Cane Tesla svirao je violinu, voleo život i kafanu, te postoje zapisi i legende o boemskom lumpovanju, prvom kabrioletu u kraju, muzici, sveopštoj umetničkoj crti, otuda verovatno i ideja o bioskopu. Fotografije iz tog vremena nose duh američkog predratnog vremena. Jako sam ponosan na to. Dolaskom komunista na vlast, oduzima se deo imovine, a Aleksandru se u zamenu nudi da bude direktor ugostiteljskog objekta “Zemun”, ali se svakako na neki način ruši crno-beli film srećnog vremena, boemski šešir više nema onaj sjaj… Bio je i veliki zemljoposednik (Makedonija), a dolaskom u Vlasotince ženi se Mirjanom, mojom bakom.
Mirjana “Brickova” je jedna žena “iz senke”, domaćica, majka troje dece, jedno od njih je moj otac Radisav. Baka je jedna od onih koja je za života ostavila trag o sebi, jer je slikala, pisala pesme, bila prvi ženski brica, te svirala citru, pa čak i vadila zube, bila članica Sokolskog društva.

Na drugoj strani su, po majci, Đorđe Pop-Simonović, znameniti vlasotinački obućar i Milica, domaćica-krojačica, jaka emotivna individua, koja je zbog prerane smrti supruga sama podigla potomke i porodičnu kuću, te najviše uticala na moje odrastanje, jer sam u detinjstvu najviše vremena proveo baš uz nju, uz svoju nana Micu. Oni su odraz jedne poštene zanatlijske stare vlasotinačke porodice.

Paradoks je da nikada nisam upoznao ni jednog dedu. Obojica su umrli relativno rano, pre mog rođenja

ŽInteresantno je da dobijam od svog druga iz srednje škole u Beogradu pečat-nadimak Caki sasvim slučajno, koji biva opšte prihvaćen iako niko nije imao pojma ko je bio Cane Tesla. Moj legendarni teča iz Vučja nosi nadimak Cake. Da li verujete u neverovatnu igru sudbine? Prija mi taj nadimak jer me  asocira na poreklo.

Da li ste rođeni u Vlasotincu i gde ste proveli detinjstvo? Možete li nam nešto više reći o tom periodu, po čemu ga pamtite, sa kim ste se družili?

Ipak, nisam rođen u Vlasotincu, ali svakako na osnovu onoga što osećam kada mimoiđem tablu na kojoj piše ime ove prelepe varoši, mogu da kažem da ga definitivno smatram svojim zavičajem, te sam jedan od onih, koji se uvek buni ako neko kaže “Vlasotinci” jer MI znamo da je “Vlasotince”. I to sa akcentom na “o”.

Otac Radisav, odmah po završetku Vojne akademije, po ustaljenoj proceduri dobija prekomandu po najdužoj dijagonali koju možete povući na karti tadašnje Jugoslavije. U Mariboru sam rođen, kao i moj mlađi brat Igor. Ali zbog objektivnih okolnosti, jezičkih barijera te verovatno emotivne strane (prvo unuče), vrlo brzo bivam “posađen” kod nane. Tako kreće moje vlasotinačko detinjstvo. Ono se završava sa 2. razredom u OŠ  „8.oktobar“,  tzv. „donjoj školi”. Sledećih 10-ak godina obeležava po par meseci godišnjeg boravka u Vlasotincu, kao nešto što uvek željno iščekujete onog dana kada ga napustite po završetku raspusta.

Detinjstvo. Ne znam odakle da krenem, jer su u mojoj glavi reči i slike koje mogu biti deo jednog Ćopićevog ili Molnarovog romana. Sa aspekta muzike, to je sigurno onaj momenat, koga se jako dobro sećam, kada se probudite i letve i daske, koje su predstavljale puške i pištolje nezaobilaznih “partizana i Nemaca”, zamenite “šatro” muzičkim instrumentima. Dreka iz porodične šupe evoluirala je u skoro 80000 parova dlanova na Beer Festu 2018. na bini sa dr Neletom Karajlićem. Kakvo putešestvije! Naprotiv, iz ovog ugla pokušavam da se teleportujem u baš tu šupu prošaranu paučinom. Ne možete verovati koja je to bila enormna količina radosti, želje i poleta.

Dok se drugi banjaše, mi teglismo bubnjeve i vežbasmo AC/DC!

Nekoliko godina kasnije, “muzičke daske” su počele da dobijaju oblik pravih instrumenata i moj sumanuti trk i usklik obaveštenja komšiluku da smo primljeni kao učesnici tradicionalnog „Letnjeg glasa” na vlasotinačkom keju verovatno su moji prvi profesionalni koraci. Bilo je saplitanja, ali se posle svakog pada ustajalo još življe. A tek probe… I tako dok se drugi banjaše, mi teglismo bubnjeve i vežbasmo AC/DC!

Oko mene su u to vreme neki mali ljudi, koji su danas podjednako porasli, otišli na različite strane sveta, neki su ostali da brane nezamislivo dobar humor Vlasotinca, a nekih, nažalost, više nema. Sa mnogima sam u kontaktu, neke podsećam, a neki meni uzvraćaju istom merom, na miris jednog vremena koje je nestalo. Najteže mi je što ne mogu nikako da taj film projektujem svojoj deci. Zvuka ima, ali slika ne dopire do njih u punom sjaju. Nije to ta rezolucija. Sada je drugo vreme. Neke nove igre, neki novi ljudi.

Nezaobilazna reka Vlasina (duša Vlasotinca) i pecanja, vožnje biciklama i padanja, besomučno ašikovanje po noći i gledanje u zvezde, pričanje viceva, uranci, prve simpatije…

Igranje u pesku, ratovi protiv susedne ulice gađanjem jabučicama iz komšijskih dvorišta, “cepigaće”, “džamije”, “putokazi”, “vuk na potoku”, prvi handmade ručni fliper, “kobajagi” video igre, dečiji kafić, crtanja, nezaobilazna reka Vlasina (duša Vlasotinca) i pecanja, vožnje biciklama i padanja, besomučno ašikovanje po noći i gledanje u zvezde, pričanje viceva, uranci, prve simpatije, školski fudbalski i košarkaški turniri, sankanje niz Urin breg, pa Pukli kamen, pa “Maričkino”, pa kad lopta ode “u crkveno”, pa neponovljivo rustično Staro groblje, uz legendarne šetnje uz kej kada sam naučio da grickam semenke, koje gasiš klakerom, nažalost i direktno prisustvo velikoj poplavi ili prekidu jurcanja po ulici zbog nekog tamo Černobila, a opet svaka igra je svakodnevno morala da se prekine na 15 minuta da se odgleda crtani film u 19:15h! Jednostavno je nemoguće sve opisati u jednoj složenoj rečenici. Tog materijala ima toliko da svaki put u nostalgičnim razgovorima sa prijateljima i poznanicima iz Vlasotinca, “izbunarimo” neki novi segement koji nas navede na smeh Ili čuđenje.

U Vlasotincu sam stekao prvog pravog prijatelja, a ubrzo zatim i drugog i trećeg…
Bili su to divni dani, čak i u vreme mamurluka nakon ispijanja vina „Grom” preko sopstvenog limita.
Mada nema tog mamurluka, koji ne može da izleči hladna bistra vlasinska voda ili ćevap iz “Borine česme”.

Voleo sam da dolazim tamo i mrzeo sam da odlazim. Sada je drugačije. Mislim da nije čak ni do mene koliko do globalnog vremena koje više nema tu živost. Ili ja to tako drugačije vidim svojim matorim očima. Istina je negde između.

Mnogi Vlasotinčani su napustili rodnu varoš u potrazi za boljim životom. Kakva je priča Vas i Vaše porodice?

Deluje avanturistički zar ne? U Beogradu sam od 6.razreda osnovne škole i smatram se potpuno asimiliranim. Korene ne zaboravljam, ali svakako podržavam ideju asimilicije i prilagođavanja novoj sredini, jer je to dobar put za nesmetani nastavak života. Mislim da nam to svima nedostaje u onoj meri koja je elementarna. Ipak, niko vam ne može zabraniti sećanja i dijalekte. Rado ih se setim i primenjujem pri svakom susretu sa prijateljima iz Vlasotinca. To ruši barijeru koja pri takvim susretima nije poželjna.

This slideshow requires JavaScript.

Ostvaren sam porodično i profesionalno, ali postoji ta genetska žica, koja mi ne da mira i koja me stalno tera da istražujem nova polja, posebno na temu spoja IT-a (čime se takođe profesionalno bavim) i muzike, recimo audio snimanje ili video produkcija. Sin mi je u drugom poluvremenu muzičke akademije sa tendencijom da postane ozbiljan operski pevač. To je teška borba na ovim prostorima, s` obzirom da je slep od rođenja. Ćerka je u srednjoj školi i jako je talentovana i kreativna, još uvek je uz potrazi za centrom mete. Za sada nepogrešivo pogađa polja sa jezicima i programiranjem. Videćemo… Supruga pravi jako lepe zube (vidi se po mom osmehu ). Uvek živimo sa kućnim ljubimcima. Ljubavi nikad dosta.

Kada ste primetili talenat za muziku? Kako je tekao Vaš muzički razvitak?

Vlasotince svakako predstavlja početak, pa preko neke male-velike pobede na takmičenju pevača na rekreativnoj nastavi na Goču i…To je to.

Jedan istaknuti vlasotinački muzičar mi je jednom rekao da ne treba da počnem da pravim svoje pesme nakon dva naučena akorda. A ja sam to upravo uradio. Ne kajem se. Prvi autorski demo snimci rok orjentacije, pa emitovanja na Radiju 202, top liste. I prvi beogradski autorski mali koncerti na kultnim rok mestima u gradu. Ali svakako moj bend RADIJACIJA kreće da se rađa i prohodava u SKC-u. Ponosan sam sam na te godine, kada smo bili gradske YU cover ikone, svirajući najveće pesme te “b-hitove” (to je bio glavni fazon), Azre, Ekv, Atomaca, Dugmeta, Pušenja i uopšte svih onih bendova koji više ne postoje, ili onih koji su ostavili veliki muzički trag na ovim prostorima. Pustiti prve ozbiljne prave muzičke korake u instituciji domaćeg roka nije mala stvar. Iz tog perioda, iz Radijacije izašli su neki veliki ostvareni muzičari, pre svega moj kršteni kum Ivan Zoranović – Kiza. Čovek za koga volim da kažem da se rodio na bini i koji mi je uzvratio moj poziv u Radijaciju na najlepši mogući način, tako što me je pozvao u bend dr Neleta, mnogo godina kasnije. On je inače rezident član Balaševićevog benda i ekipe Nikole Vranjkovića, a ne postoji bend sa kojim nije nastupao. Zahvaljujući Radijaciji, ja sam pevajući “Ti si sav moj bol” upoznao suprugu, koja mi je rodila dvoje gore pomenute predivne dece. Za bubnjevima je moj venčani kum. I tako dalje…

S promenom vremena menjala se muzička epoha i ona dovodi do izlaska Radijacije iz YU rok priče i neizbežne komercijalizacije, ogromne količine klupskih nastupa po Beogradu i Srbiji, kao  i snimanje autorskog albuma “Trezor ljubavi” na kojem pišem tekstove i muziku na skoro svim pesmama, zatim sviram i pevam. Televizijska i radio gostovanja, svirke, kombi, putovanja… Bend, tj. grupa, kako smo više voleli da nas zovu, stalno menja članove i polako postaje wedding b(R)and, što radi veoma uspešno već 17 godina jako kvalitetno i kako stvari stoje, taj točak se i dalje okreće, jer “ako vam nešto znači, ovaj bend samo pozitivno zrači”.

 Šta možete reći o bendu Radijacija? S obzirom da je od prvog albuma autorske muzike prošlo 8 godina da li nešto pripremate novo?

Fioka ideja je puna, ali je za mene nekako sve postalo prazno, jednolično, neinovativno, a opet ona druga strana koja ispunjava uslove nedovoljno komercijalna da postane mainstream. Teško doba za iskazivanje autorskih misli. Samo jednom smo želeli da budemo bend, a to znači po definiciji, više ljudi okupljenih oko iste ideje, koji muzikom auditorijumu žele da ispričaju životne priče, sami ih pišući. Očigledno nije prošlo. Ili nismo bili dovoljno ubedljivi. Svakako ostaje trag u ovom veku na polici za buduća pokolenja, jer takvi smo mi Crnatovići, moramo da ostavimo zapis o sebi. Jedan naš autorski singl se zove “Kajem se” ali baš naprotiv. Ja se ne kajem. To su lepe, divne pesme i ja ih volim. Životne priče. I nisam jedini. A sada jevreme da višak energije upumpamo u svoju decu, njima treba dodatno napajanje da se ispale u orbitu. Posle će znati sami svoj kurs. Moram da kažem, a da ne zvuči kao agresivni advertajzing, grupa Radijacija je danas izuzetno kvalietetan bend za venčanja, dobro pliva u svim žanrovima i traje.

Mnoge ljubitelje rok muzike je obradovalo je povratak dr Neleta Karajlića na muzičku scenu. Kako je došlo do Vaše saradnje sa čuvenim  Neletom Karajlićem? Šta bend planira u budućnosti?

Bojim se da izgubim slike iz detinjstva. Tamo su neki novi klinci, i poneki čovek iz “mog vremena”

Nekako sve stvari, koje se dešavaju u mom životu, prožete su simbolikom. Pa ako je Cane “evoluirao” nadimkom u Caki, onda je i dr Nele sasvim spontano na prvom povratničkom koncertu bend krstio u “Osiromašeni uranijum”. To je u stvari stara Radijacija, većim delom, ista ona koja je “cepala” po SKC-u, između ostalog baš to Pušenje, ne znajući da će jednog dana ekipa klinaca svirati velike koncerte u regionu sa legendom domaćeg roka i novog talasa, piscem, glumcem i čime sve ne….

Mislim da ove “doktorske” dane živim ponovo kao tinejdžer. Ta energija Neleta je neopisiva. To morate doživeti u publici, a tek na stejdžu! Ovo je najbolji oblik ex Radijacija Reunion-a posle toliko godina, u malo drugačijem obliku. Mnogo sam novih stvari naučio, a mnoge tek predstoje. Buduće velike planove, moraćete da čujete od “doktora” lično, jer Sheki`s in the road again!

Poznato je da jug Srbije obiluje muzičkim telentima. Vaša poruka mladim muzičarima?

Jug Srbije je dao mnoge velike bendove i muzičare. Time je sve već u pola rečeno. Poruka je da morate da verujete i da u tim verovanjima, čak i prebacite realna očekivanja, vredno radite i talenat će se svakako isplatiti. Svakako da svako ko dolazi Iz male sredine u veliki grad “više grize” i to je čak motivacija za meštane prestonice da osluškuju konkurenciju iza leđa, jer budite sigurni, sa nekom električnom gitarom uvek neki Vlasotinčanin vreba! Šalim se naravno, u duhu Vlasotinca. Budite svoji, ne budite kopije, pratite trendove, ali se nemojte pretvoriti u trend. Pričajte svoje priče svojim rečima, jer čak i onaj ko nije muzički obrazovan, ima uvek talenat da prepozna…ISKRENOST!

Da li planirate dolazak u Vlasotince i šta biste poručili ljudima u zavičaju?

Dolazim sve ređe i jako mi žao zbog toga. Bojim se da očekujem da vidim klince na ulici, koji ostavljaju loptu i trče mašući ka našem “fići” od radosti, koji stiže čak iz Maribora. A neću ih naći. Bojim se da izgubim slike iz detinjstva. Tamo su neki novi klinci, i poneki čovek iz “mog vremena”! Ko god da su, ja im se divim, imam veliki respekt, jer oni prkose zakonima surovog kapitalizma i modernog života. Zauzvrat, imaju neponovljivi mir ali i brojčanik sa dovoljno sati za jedan dan ili svaki naredni, za razliku od nas iz “velikih modernih sela”.
Bilo da je ugledam sa desne strane ili odlazeći, u retrovizoru tablu “Vlasotince”, značiće da me Cane Tesla još jednom uspeo teleportovati na mesto odakle se jako lepo vidi Stari mlin…

SPOT Kajem se

https://www.youtube.com/watch?v=qohKPwGy2ck   

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.