Glumac Gojko Mitić, rodom iz okoline Leskovca, gotovo je nepoznat u našoj zemlji, ali je jedna od najvećih zvezda nemačke kinematografije.

Toliko da je uvršćen na listu 300 ličnosti koje su obeležile nemačku istoriju, rame uz rame sa Bahom, Betovenom, Geteom, Hegelom, Kantom, Ajnštajnom, Heseom, Manom, braćom Grim, Engelsom, Hajdegerom, Marksom, Ničeom, Frojdom, kao i savremenicima Borisom Bekerom, Štefi Graf, Klaudijom Šifer, Mihaelom Šumaherom…

Ovaj glumac rođen 1940. godine u selu Strojkovce je glumio u više od 40 vestern filmova, najčešće u ulozi Vinetua, najslavnijeg poglavice Apača.

O popularnosti koju je stekao na filmskom platnu govori i podatak da je jedan asteroid dobio ime po njemu – Gojkomitic

“Moj ulazak u taj svet bio je sasvim slučajan. Prvi put sam se susreo sa kamerom u istorijskom filmu „Lancelot“, koji je sniman u Vojvodini. To je bila dobra prilika za nas studente da se nešto zaradi. Mene je izabrao reditelj, koji je igrao i glavnu ulogu, za svog dublera. U odgovarajućem kostimu popeli su me na konja, u desnoj ruci dugo koplje, u levoj veliki štit, jedva sam uspeo da držim dizgine konju. Snimamo juriš, ja prvi, a za mnom 250 konjanika. Tada mi je postalo jasno zašto uzima dublera, pad sa konja ne bi bio nimalo prijatan za okovanog viteza jahača” seća se Mitić.

Nakon toga usledile su manje uloge u stranim koprodukcijama, sve dok ekipa DEFA studija iz bivšeg DDR-a, tražeći terene u Jugoslaviji za film sa indijanskom tematikom, nije nabasala na njegovu fotografiju kod „Jugoslavije filma“.

Gojko dobija glavnu ulogu u filmu „Sinovi velike medvedice“, koji doživljava ogroman uspeh, nakon čega glumi u još 12 filmova sa istom tematikom, televizijskim serijama i pozorištu.

Daleki i egzotični svet Indijanaca zahvatio je kao manija sredinom prošlog veka Evropljane. Svako se trudio da u svoj život unese deo legendarnog Divljeg zapada, oduševljavajući se indijanskim filmskim pričama.

Karl Maj probudio je u njemu interesovanje za Indijance još dok je kao dete čitao njegove romane.

“Likovi iz mojih filmova nisu proizvod romantike sa logorske vatre, već odbrana svoje životne sredine i svojih istorijskih prva od osvajača. Što sam više saznavao o domorocima američkog kontinenta, sve više sam ih cenio, imao veći respekt prema njima. To je mudar narod koji je ostao ponosan bez obzira na genocid koji je pretrpeo. Živeli su u skladu sa prirodom i uzimali samo koliko im treba, a mi uništavamo životnu okolinu samo ako je profit u pitanju. A jedan indijanski učitelj kaže: „Mi indijanci mislimo da smo deo naše majke zemlje, a beli ljudi misle da je poseduju“, naglašava Gojko.

Trudeći se da se poistoveti u potpunosti sa svojim likovima, on je obožavaoce oduvek fascinirao opasnim scenama bez dublera.

“Danas postoje nove tehničke mogućnosti, kompjuteri pomažu i na filmu. Glumci sve mogu, da idu kroz vatru, hodaju po plafonu i sa lakoćom preskaču planine. Ali nije uvek skup film garancija za uspeh”, napominje Gojko.

Ne skriva Gojko Mitić zadovoljstvo što je i među Indijancima postao heroj.

“To sam osetio u Americi. Dok sam dva puta boravio među Indijancima, posle prikazivanja filmova, prilazili su mi i govorili da me smatraju svojim junakom jer sam se, barem u filmovima, borio za njihova prava. Sakupljao sam godinama i njihove mudrosti, pa sam pre pet godina u Nemačkoj objavio kompakt-disk na kom sam sve te njihove pametne misli čitao. Disk je „planuo“ i vrlo je popularan među Nemcima. Ma koliko da je čovek uzbuđen i da ima naporan dan, kada sluša te mudrosti potpuno se opusti. Divan je to narod”, zaključuje Mitić.

Rodno Strojkovce nije posetio decenijama, ali je prošle godine boravio u Beogradu gde je uu Jugoslovenskoj kinoteci primio plaketu ove ustanove.