Mnogo nam je bliskih ljudi odnela korona, a  jedan od meni važnih je Dragan Radović, profesor književosti, pesnik, kulturni radnik…, čovek gopspodin, vitez u kulturi, čovek koji je u mnoštvu mladih i talentovanih pomogao i meni, a naše poznanstvo produbilo se u prijateljstvo. Njegov odlazak je veliki gubitak za kulturu leskovačkog kraja i šire.

Dragana sam upoznao preko Saše Hadži Tančića na promociji časopisa Uspenja 2007. godine u Leskovačkom kulturnom centru. Saša je bio urednik časopisa, a Dragan nas je pozdravio u ime domaćina. Tada sam prvi put govorio o svom stručnom radu kao mladi profesor književnosti. Sudbina je htela da nas Hadži Tančić napusti ubrzo posle odlaska u penziju (2014), baš kao što se desilo juče sa Radovićem. Žalosno je, jer su obojica planirali da se posvete isključivo stvaralaštvu kao penzioneri. To je veliki gubitak ne samo za Leskovac već i Srbiju.

Kasnije sam sarađivao sa Radovićem bez posrednika. Govorio je da treba više da se angažujem, jer njegova generacija se polako povlači sa scene i da tek nas 10-ak mladih možemo nastaviti književnu tradiciju Jablaničkog okruga. Tu se lepo vidi da je bio čovek koji nije mislio samo na sebe, već je gledao interes zajednice i davao šansu mladima.

Gospodine Radoviću, pozdravite gore Radeta Jovića, Dragana Tasića, Sašu Hadži Tančića i mnoge druge vitezove leskovačkog pera. Hvala Vam na svemu, niste uzalud stvarali i nećemo Vas zaboraviti.

Često sam bio gost manifestacija koje je on organizovao, a oko 15 smo uradili zajedno u Leskovcu, Vlasotincu i Nišu. Posebno sam cenio naučni skup ,,Dijalekti srpskog jezika: istraživanja, nastava, književnost“, koji je bio od međunarodnog značaja.

Mnogo me je obradovala njegova zbirka pesama „Kupen petl“, koju sam u znak poštovanja kupio u Turističkoj organizaciji, pa tek onda otišao da mi potpiše. Radović je bio gospodin u izgledu i ponašanju, ali mu nije bilo ispod časti da piše na dijalektu, jer je znao da se samo malograđani odriču narodnog govora.

Posebno sam ponosan što smo doveli posle više godina književnika Ivana Ivanovića u Vlasotince i Leskovac.

Sa zadovoljstvom sam prihvatio njegov poziv da knjigu o Vladi Iliću promovišem u Leskovcu pre Beograda.

Kada sam uređivao „Oratim da ne patim“, prvu antologiju dijalekatske poezije na prizrensko-timočkom dijalektu, među prvima sam njega pozvao. Ne samo da mi je ustupio pesme, nego me je i savetovao oko izbora pesama i pesnika.

Pre neku godinu objavio sam jedan rad u „Našem stvaranju“, a pre dva meseca poslao sam rad o umiranju Vlasotinčana od zaraznih bolesti u 19.veku. Tad nismo ni slutili da ćemo obojica oboleti od korone.

Ovo je bilo moje skromno sećanje na gospodina Dragana Radovića o čijem životu i radu tek treba da se istražuje i piše. Više o njemu će reći pisci, glumci i učenici recitatori, koji su ga bliže poznavali od mene.