Intervju: Zora Živadinović Davidović o svom dedi piscu Bori Stankoviću

I ako je bilo tajni, otišle su s njim, a zavet ćutanja preneo se i na ćerke

Često je prikazivan sa bradom, ali zapravo bradu nije nosio. Njegov poznati portret nastao je za potrebu izdavanja knjige, berberin je kasnio, a fotograf je bio brži i otuda njegov, danas prepoznatljiv imidž

I ako je bilo tajni, otišle su s njim, a zavet ćutanja preneo se i na ćerke
Podeli:

VRANJE – Potomci srpskog književnika Bore Stankovića koji je antologijskim romanima ovekovečio i proslavio staro patrijarhalno Vranje, njegov melos, mentalitet i kulturu, ne znaju ništa više o svom slavnom pretku od onoga što je već poznato javnosti jer ni njegova supruga i ćerke nisu prenele svoja sećanja.

„Baka Angelina je još dugo živela posle Bore, bila je zatvoreni tip žene, pa nisam uspela da saznam i čujem mnogo o životu dede. Ni moja majka nije pričala tako neke stvari koje bi bile zanimljive pa da od toga pravimo priču“, priča za Jugmediu Borina unuka Zora  Živadinović Davidović

bora-stankovic_praunikBorina brada

Prema kazivanju Zorana Davidovića, praunuka Borisava Stankovića, poznati srpski književnik iako često prikazivan sa bradom, zapravo bradu nije nosio. Njegov poznati portret nastao je za potrebu izdavanja knjige, berberin je kasnio, a fotograf je bio brži i otuda njegov, danas prepoznatljiv imidž.

Nedavno završeni „Borini pozorišni dani“ bili su odličan povod da sa unukom Borisava Stankovića popričamo o životu ovog velikana srpskog realizma. Priče ga opisuju kao strogo patrijahalnog čoveka, što nije mnogo odudaralo od vaspitanja ostalih ljudi tog vremena. Priželjkivao je dve stvari, da ima sina i da se vrati u svoj rodni grad, nijedna se nije ispunila za 51 godinu njegovog života. Rođen je 31. marta 1876. godine, a umro 22. oktobra 1927. godine u Beogradu.

Borisav Stanković je čitavog života bio okružen ženama. Budući da je u najranijem detinjstvu ostao bez oba roditelja, odgajila ga je baba Zlata, majka njegovog oca Stojana. Brak sa Angelinom doneo mu je tri ćerke iako je on žarko želeo sina što se vidi po simbolici imena koja im je davao, priča njegova unuka Zora.

Bora je bio okružen ženama

„Najstarija ćerka Desanka, moja majka rođena je 1903. godine. Desanka kao, eto desilo se da je žensko. Drugoj je dato ime Stana, da se stane sa rađanjem ženske dece, a Ružica već ne verujem da je imalo neku simboliku, mislim da se deda pomirio sa tim da neće imati sina, pa je ime dao kao nešto lepo i nežno“, priča Borina unuka, rođena u Beogradu.

Deda je bio tipičan čovek svog vremena, a možda i za nijansu oštriji za ono vreme u kome je on živeo. Ja se sećam bake Angeline, ali ona nije bila žena koja je pričala da bi ja sada znala detalje i da se sećam nekih stvari. Bora je živeo u vremenu kada se znalo kome i gde je mesto. Muškarac je čovek koji vodi računao o porodici ,a žena vodi porodicu iznutra, sada živimo u vremenu u kome je sve promenjeno, tako da mi to sada ne možemo da zamislimo, čak ni ja ne mogu da zamislim“ pojašnjava unuka slavnog pisca

bora-stankovic_unuka_1

Baka je još dugo živela posle njega, bila je zatvoreni tip žene, pa nisam uspela da saznam i čujem mnogo o životu dede. Ja se ne sećam da je ona ikada rekla Bora ili moj Bora već samo Borisav, to vam sve govori kakav je to odnos bio tog vremena između muškaraca i žene

Zavet ćutanja

Supruga Borisava Stankovića živela je još 20 godina nakon smrti muža, ali kako je i sama bila žena „starinskog“ tipa koja se držala običaja i tradicije, skoro da nije pričala ni očemu iz zajedničkog života sa Borom.

Znam da je za sve to vreme koliko je živela imala priliku da ispriča mnogo toga o životu, navikama, karakteru Bore, koju nije iskoristila. To je sve trebalo da čujem od moje bake što svakako nisam mogla“

J.M.Gledajući te neke stare fotografije koliko je Bora imao sličnosti sa njegovim likovima?

Verovatno je imao prilike da ako ne prolazi kroz iste stvari, da ih vidi ili zna. Ne verujem da je on izmišljao likove, to je svakako bio povod sa nekom ko je u njegovoj blizini, ali baka to nije znala da bi mogla meni da prenese

J.M. Možete li da opište Boru iz nekih priča koje ste slušali?

Mislim da je imao plave oči, tako ga se sećam iz priča. Bio je strog, jer je imao tri ćerke i onda je taj način vaspitanja nastavljen tako da čak ni moja majka nije pričala tako neke stvari koje bi bile zanimljive pa da od toga pravimo priču. Čula sam da bi pre nego ode da piše imao običaj da u razgovoru sa ukućanima samo protrlja ruke i kaže „odoh“, i onda ode u svoju sobu. Da li je to bio znak da je osetio potrebu da nešto napiše , to je vrlo verovatno. Znalo se jedino da mu je potrbna kafa u sobi u kojoj je radio, a sve ostale priče ljudi izmišljaju, mislim da vole da izmišljaju, jer bi svi voleli da više znamo .

Borisav Stanković umro je u kući koju je kupio na Dorćolu, u Višegradskoj ulici br.8. Tu kuću je zapalila bomba u bombardovanju tokom Prvog svetskog rata i svi Borini rukopisi su izgoreli. Tada su baka Angelina i druga ćerka Stanka uredile pomoćnu kuću u dvorištu koja je stradala u bombardovanju saveznika.

J.M. Da li ste naišli na neke zabačene tekstove, na neke Borine rukopise?

„Ne nažalost, zato što je izgorela kuća, Sve ono što imamo danas to je i do mene dolazilo. Nije bilo prilike da dođemo do nečeg dubljeg, jer to ne može da se nađe danas. Iz te porušene kuće ostala je jedna šoljica za kafu od finog porculana, ja je i sada čuvam. Ta šoljica je izdržala sva rušenja, i šoljica i tacnica, kako ja ne znam“

Da se ne desi da je baš iz te šoljice pio kafu? (smeh)

bora-stankovic_unuka

„Sve je moguće . Imamo svi dovoljno mašte, možemo da maštamo, da nije tako mnogo što šta danas ne bi bilo moguće“(smeh)

J.M. Da li je istina da je Bora nosio Vranje u srcu tokom čitavog života i patio za njim, šta kažu priče?

„Ko bude razgovarao na tu temu, pitaće se verovatno odakle meni želja da budem u Vranju. To je veliko pitanje i ja ne mogu na njega da odgovorim i ja smatram da je sasvim prirodno što mene vuče to Vranje. A kako je to prirodno i zašto je to prirodno to je već druga priča“

Zora je kostimograf i slikar koja je sve do penzije radila na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Ona radi i posvećuju se stvarima za koje duboko veruje da imaju sponu sa dedinim delima. Zbog toga mahom slika likove iz njegovih priča, ali se bavi i izradom kostima za predstave po delima Bore.

J.M. Da li vam je činjenica što ste Borina unuka nekako usput donosila neke benefite ili vam je pak odmagala?

„Nije mi nikada smetala, samo sam osećala i osećam veliku odgovornost da nekim delima ili rečima ne povredim njegov lik. Ipak ne znam da bi se on složio sa mojim zanimanjem, jer je bio veoma patrijahalan čovek, ali volim da verujem da samim tim što sam na neki način u pozorištu , da bi mu to činili zadovoljstvo“ govori Zora dok prepričava jednu anegdotu o ženama iz Borine kuće i školovanju .

Zabranio najstarijoj ćerki da studira

Moja mama je u dogovoru sa mojom bakom upisala fakultet. Desi se da Boru sretne prijatelj koji je predavao na tom univerzitetu i o Desanki kaže sve najbolje. Bora je ljutit došao kući, jer nije znao, niti odobravao da se žensko školuje i naredio da Desanka prestane sa studijama. Ovakav stav posebno je rasrdio tetka Canu (Stanu, drugu ćerku) koja je pretila da će izaći iz Gimnazije ukoliko Bora ne promeni mišljenje. Bora je kratko odgovorio na to- “pa izađi”” prepričava sa osmehom ova skromna umetnica dok sa setom evocira uspomene na njenog deku.

Uprkos tome što je Bora sva svoja dela pisao vranjanskim dijalektom, u kući u Beogradu se pričalo književnim jezikom.

U Borinoj kući se nije govorio vranjski jezik

Govorilo se beogradskim, ja ne znam kako se sada zove taj beogradski ali vranjanski ja nikada nisam čula od bake“ i dodaje:

bora-stankovic_unuka_praunuk

Mi bismo svi voleli da nešto pročeprkamo sa vremena na vreme , da proverimo da li ima nečeg što nije zapisano i rečeno o ljudima koji su veliki u svom životu bili i pretpostavljam da su mnogi voleli i radili to da dograde i izmisle, jer nema puno podataka zaključuje unuka poznatog pisca.

Ostaje zapisano da je Bora kupio plac u jednom naselju u Vranju, gde je planirao da sagradi kuću, budući da je kuću Baba Zlate, nedugo nakon njene smrti prodao kako bi imao novca za studije u Beogradu. Bora je umro iste godine kada je i penzionisan, pre nego da počnu radovi na izgradnji doma u svom u rodnom gradu.

Milan Zdravković


Podeli:

Steta sto nije Bora rodjen u Leskovac, pa bi mozda u njegovi romani pisao i o Donje Krajince.

Jedino što vredi na ovom portalu

ste ti i Ponosni građanin. Najiskrenije!

Ja znam više o Bori Stankoviću od njegove unuke.

wpDiscuz