Ljudima treba ideja, ali i da ih neko ohrabri, podrži, treba im vetar u leđa da pokrenu neki mali biznis kako bi živeli od njega, komentariše ja Jugmediu Branka Marinković, vlasnica picerije „Big Đorđo“ u Medveđi, inače školovana za poreznika i carinika.

Njen „vetar u leđa“ bila je podrška Nacionalne službe za zapošljavanje i biznis plan na osnovu koga je dobila subvencije za samozapošljavanje od 180.000 dinara i krenula u neizvesnost. Godinu dana kasnije ona od te male picerije, sa kuhinjom i šalterskom prodajom, u centru varoši privređuje za svoju porodicu i zapošljava dve radnice.

„Teško je, mesto je prazno. U početku smo radili u dve smene, jer naše pice, palačinke, uštipci i druga peciva kupuju školska deca i ono malo ljudi što dolazi na posao. Ipak, ja se ne predajem jer verujem da će jednog dana ovde doći neka fabrika, da će Medveđa oživeti. Jer, da ne gajim takvu nadu ne bih ni započela ovaj posao. Nada je uostalom ono što sve nas održava u Medveđi“, priča Branka dok poslužuje mušteriju.

Branka je jedina iz svoje generacije koja se posle studija i desetogodišnjeg života u Beogradu vratila u Medveđu.

„Kada sam se vratila nikoga nisam zatekla iz svoje generacije, svi su negde otišli. Bilo je veoma tužno, a još je teže bilo navići se na život u malom mestu posle decenije provedene u Beogradu“.

I kod nje, kako kod njenog rođaka Vojislava Radojevića, povratak je bio vezan za posao. Dobila je, naime, mogućnost da prođe kroz jednogodišnji pripravnički staž, verujući negde duboko u sebi da će posle toga iskrsnuti i posao za koji se školovala. Međutim, posla nije bilo, ona se udala, rodila sinčića koji sada ima 3,5 godine. Ponovo je u blagoslovenom stanju.

U poslu joj pomaže njen drug Mihajlo Minić

Nije imala dilemu oko posla kojim želi da se bavi, kada već državni nije mogla dobiti. U Beogradu je radila po mnogim pekarama i savladala zanat. Od dobijenog novca je kupila mašine i smestila ih u zakupljenom prostoru.

„Sve što ovde prodajemo je domaća proizvodnja, naših ruku delo. Sve je taze i nadam se ukusno, bar tako kažu mušterije. Radimo i po narudžbinama. Volela bih da dodatno proširim proizvodnju, ali za sada nemam uslova“, objašnjava.

Parče pice ovde košta od 60 do 80 dinara.

I posle toliko godina, ona i dalje analizira svoju odluku o povratku u Medveđu.

„Kada sam ja išla u srednju školu bilo je pet odeljenja sa po 30 do 35 učenika, sada jedva dva odeljenja. Kada se osvrnem, zagledam duboko, vidim da deci nedostaje mnogo toga. Na primer, ovde nema izloga, nema radnji. Tek nedavno je čovek iz Lebana otvorio prodavnicu obuće i čujem da mu dobro ide. Pitam se zašto se toga nije setio neko iz Medveđe? Zato što nedostaje inicijativa“, pita i odgovra.

U Beograd je otišla sa bratom i sestrom. Oni se nisu vratili. Ipak, Branka razmišlja i o prednostima života u maloj sredini, posebno u planinskoj Medveđi.

„Ovde deca odrastaju u mirnijem i manje stresnom okruženju, na čistom vazduhu, ovde se svi znamo i poštujemo, ovde se osećaš kao svoj na svome. Teško je odvojiti se od kuće, kuda god da odeš ti si stranac, bar prva generacija“.

Smatra da država nudi razne projekte za samozapošljavanja, ali da informacije nisu svima podjednako dostupne.

„Jednostavno treba biti obavešten. Moje je mišljenje da će sve više biti projekata za samozapošljavanje mladih ljudi, posebno u rubnim područjima Srbije, te da zato svako od nas mora da ima ideju o tome šta može da radi, šta je to što nedostaje maloj sredini, a neophodno je“, zaključuje naša sagovornica.

Milica Ivanović