Na planini Radan, koju je pre nekoliko meseci Vlada Srbije proglasila Parkom prirode, ne prestaje prekomerna seča šume, pre svega belog bora, čija stoletna oborena stabla mogu da se vide pored svake putanje. Seklo se jesenas, zimus, seče se i sada, početkom proleća.

Uredbom je ova planina dobila status reprezentativnih primera na teritoriji Srbije, čime se omogućava zaštita šumskih staništa i očuvanje divlje faune, kao i nepokretnih kulturnih dobara, a o tom parku prirode, kao i ranije, brine se državno preduzeće “Srbijašume”, u kome  kažu da se seče po planu i programu.

“Po tom istom planu vrši se pošumljavanje”, kaže direktor “Srbijašume” u Leskovcu Zoran Momić.

Međutim, na terenu se ne vide mlade sadnice, bar ne sa one bojničke strane, tamo iznad planinarskog doma , od podnožja do vrha planine, u šta se uverio i novinar Jugmedie na licu mesta.

Duž Staze zdravlja, edukativne staze za školsku decu sa 15 stanica, odnosno, odmarališta koja su nekada imala klackalice i klupice, tužna slika posečenih zdravih stabala sa velikim prečnikom. Sva stabla su markirana, što upućuje na zaključak da su posečena po dozvoli državnog preduzeća.

Međutim, meštani podradanskih sela kažu da su cele zime sa planine odvožena i nemarkirana drva.

“Ovde se šuma pustoši, pljačka. Mi ne znamo sa čijom dozvolom i zašto se seče ovaj jedinstveni beli bor, koga nema mnogo na Radan planini, a koji predstavlja nacinalno dobro. Zanimljivo je da se taj bor iseče na trupčiće i tovari u kombije, manje kamione, čak i u gepeke putničkih automobila”, priča naš sagovornik koga smo sreli u planini i koji je član jednog od ekoloških udruženja u Pustoj reci.

Dok se u civilizovanim zemljama brine o svakom stablu, meri po 100 puta da li će jedno stablo biti posečeno, a beli bor može da doživi starost i do 200 godina, u Srbiji je praksa drugačija. Čiste se i ogoljuju šume zbog čega presušuju i izvorišta. Na Radan planini to ne radi niko drugi do stanovnici ove zemlje uz podršku državnog preduzeća.

Zoran Momić tvrdi da se seče upravo po planu i programu uredbe kojom je Radan planina proglašena Parkom prirode.

Čak i da se zaista radi po tom planu, postavlja se pitanje da li je taj plan dobar, jer, ljudi prave planove iz nekih kancelarija. Ako uredba predviđa zaštitu šumskih staništa i očuvanje divlje faune, postavlja se i pitanje šta zapravo treba da se zaštiti na ovoj planini jer bi ona bez belog bora, ali i drugih šumskih vrsta koje se takođe nemilice seku, kao grab i hrast, na primer, bila samo golo brdo.  Ako se seča te iste šume nastavi dosadašnjim tempom, postavlja se sr opet logično pitanje šta će, kada uredba počne da se primenjuje, odnosno kada Radan planina i faktički postane Park prirode, turisti zateći na ovoj pitomoj planini, od Leskovca udaljene samo 50 kilometara.

Isto preduzeće brine i o stazama zdravlja, kako nam je potrvrdio sam Momić, ali te staze za pešake pretvorene su u put za kamione, izrovne i blatanjave, prepune palih grana, čak celih stabala, a od nekadašnjih klackalica za decu nema ni traga.