Na zidovima je 41 fotografija predsednika opština od osloboođenja Leskovca, a niz se završava sa Vladanom Marinkovićem, u čije vreme su sredinom prošle decenije one izrađene i postavljenje.
„Bila je to ideja tadašnjeg direktora leskovačkog muzeja Dragiše Kostića, po uzoru na neku lokalnu samoupravu u inostranstvu, više ne mogu da se setim koju, a mi smo prihvatili tu ideju. Bilo je teško prikupiti u uvećati sve fotografije i ja mislim da nedostaju neki predsednici“, priseća se Marinković.
Prvi predsednik opštine Leskovac posle oslobođenja od Turaka 1877. godine bio je, prema navodima iz muzeja, Neško Mitrović, trgovac, koji i danas ima žive potomke u Leskovcu. Do njegove fotografije nije se moglo doći, kao ni do fotografije Mike Osmanbegovića, njegovog naslednika.
Teško je, inače, razaznati potpise ispod svih fotografija na zidovima gradske uprave jer su izbledeli.
Izvesno je da tu nema ni fotografije Čede Nikolića, izabranog za predsednika 1921. godine, odmah posle Jovana Diskića, prvog komunističkog predsednika u Leskovcu.
„Nikolić se kratko zadržao na toj funkciji, pa možda zbog toga nismo mogli da nađemo njegovu fotografiju“, objašnjava Mira Ninošević, sadašnja direktorka muzeja.
Niz fotografija završava se sa Marinkovićem. Polse njega je dva puta za gradonačelnika biran Goran Cvetanović, pa Slobodan Kocić Bojta, pa ponovo Cvetanović.
„Ne znam zašto nema moje fotografije. Pretpostavljam da je trebalo da je stave oni koji su došli posle mene, a ja sam kasnije bio, priznajem, nezainteresovan. Ali, ima vremena“, kaže Cvetanović, kome teče treći gradonačelnički mandat.
Među mnoštvom muškaraca je i lik jedne žene – Milene Jovanović, sada pokojne, i to je jedina žena predsednica u istoririji Leskovca. Tih godina predsednici Skupština bili su i predsednici opština.
Ipak, dominira ona od „drugog tatka na narod“, i bez potpisa uočljiva i prepoznatljiva fotografija Mihajla Babamilkića, Leskovčanina koji je tri puta biran za predsednika opštine, odnonso, predsednikovao i u vreme Obrenovića i Karađorđevića, a za koga se vezuje velika briga za ondašnju leskovačku sirotinju, a slovi i kao jedan od najvećih graditelja koji je kasabskom izgledu Leskovca dao novi sjaj.
Milica Ivanović
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
To je bila sjajna ideja pok. Dragiše Kostiča, jednog od najboljih istoričara u Leskovcu,
Meska nikada nije birao narod.Uvek su ga postavljali radikali iz Beograda i pravili gresku jet covek dokazano nije sposoban da vrsi vlast.
Kakva simbolika! Istorija grada se na neko vreme završava sa Vladanom Marinkovićem a gradu će poslednji ekser u sanduk da ukuca Cvetanović.
Marinković je kupio sanduk.
Gospodin Cvetanović je najviše učinio za naš grad i mislim da njegova fotografija treba da ima neko centralno mesto. Neki od gradomačelnika čija fotografija još uvek nije postavljena, ne zaslužuju da im se fotografija nađe na zidovima opštine jer su učinili mnogo lošeg za naš grad.
Slažem se sa Ponosnim Građaninom da je Cvetanović mnogo učinio za Leskovac, pa bi na centralno mesto, koje svakako zaslužuje, trebalo staviti tri njegove fotografije jer mu ide treći mandat. Ne slažem se, međutim,da bilo čiju fotografiju treba skidati, jer su čak i oni koji su unazadili Leskovac, deo naše istorije koju moramo poštovati ma kakva ona bila.
Da.o, ..di ..na.
Ponosni, da taj kome se navodno diviš, zaista nešto vredi, Leskovac ne bi bio jedna od najsiromašnijih opština u Srbiji.
@Ds Propo, mora se logički razmišljati. Jer ako su ti ljudi, ipak, svi odreda, maestralni umovi, dragoceni uzori, uzdanice, moralni stožeri, zašto onda Srbija grca u bedi? Sva je prilika da su oni sjajni i nezamenjljivi, a da naša Srbija i građani Srbije ne vrede ništa.
Svaki od predsednika jeste ostavio neki trag u nasoj opstini odnosno gradu. Neko pozitivni i domacinski odnos prema gradjanima, a neko ostavio dugove i otpustene radnike. Dok su starije generacije gradile fabrike, zuti su ih katancili. Cvetanovic je podigao grad iz dugova i otpoceo novu stranicu istorije o cemu ce buduce generacije Narodnog muzeja zasigurno pisati.