Sećanja

Hleb iz crepulje, crvene cipelice i komšijin ker

Moje rano detinjstvo ima belu boju,  ili mi se samo čini sada u poznim godinama. Ali kada sklopim oči, bez onog parčeta hleba, ja samo vidim bele šljivike, kruške i jabuke u cvatu sa nijansama drugih boja, i beo bagrem
Hleb iz crepulje, crvene cipelice i komšijin ker
Podeli:

Bez laveža, bez laganog hoda kojeg su moja čula prepoznavala i na daljinu, čak i bez mirisa jer je u svojim čistim dlakama uvek nosio zaostalu sapunicu, prišunjao se i u tren me ostavio bez mog omiljenog doručka, ma šta omiljenog, jedinog u to vreme koji nam se nudio sa trpeze.

Bio je to poveći okrajak vrelog vazdušastog kvasnog hleba kojeg je baka Milana, udovica sa svim koncima u svojim rukama, tek izvukla iz crepulje gde se pekao ispod vršnjika (plehani poklopac ovalnog oblika sa drškom, prekriven žarom i pepelom, kojim se pokriva crepulja prilikom pečenja hleba na ognjištu).

Po običaju, odvojila bi ga na dva dela kojeg je držala samo kora. Dok se vrelina pušila, poređala bi „prevreo“ sir, sklopila bi ga i pružila mi sendvič, hleb umešen brašnom iz vodenice „klepetuše“ i namazom od planinskog mleka sa popašenih livada među šumarcima.

BABA MILANA

Doručkuj mila. Pazi da se ne sapleteš. I pazi da opet ne oguliš te tvoje cipele!

Tim ili sličnim rečima me je svakoga jutra po drugi put u toku dana ispraćala u školu iza ugla naše kuće kovanice s kraja 19. veka. Moja baba koja je najviše volela sinovljevo prvenče, mene, iako „žensko“ i „tuđa kuća“.

Budila me je čajem od kamilice sa brašnjavim rukama „da stomak ima šta da vari“ dok se ne ispeče hleb.

Dok su druga deca iz svojih tkanih torbi sa šarama nalik pirotskim ćilimima oivičene pride kićankama, izvlačila zavežljaje s doručkom, ja sam trčala do kuće i sa prvih stepenika vikala: Baba, je,l gotovo?

U proleće, kada se isprazni sud sa spržom i nestane sušeno svinjsko meso koje tokom cele zime visi sa tavanice u posebnoj prostoriji, tada ne preostaje ništa drugo sem mleka i mlečnih proizvoda, prekiseljene turšuje iz ledenog vlažnog podruma, po koje zaostale tegle sa džemom od šipuraka što se čuva za palačinke, i ajvara koji mi se smuči već u decembru. Da, i jaja u svim kombinacijama.

Ali sir i kajmak iz „bučke“, kako su zvali u mom selu duboki drveni sud u kome se do besvesti mlatila obrana pavlaka dok se ne prtevori u kajmak, ili maslac, ne sećam se baš, bili su mi omilenji. Te nedelje jeo se sir, po rasporedu.

SIR

Silazim blagosloveno sa punim rukama niz stepenice od kamenih ravnih ploča. Te ploče kasnije su zamenjene betonskim, seoska kuća izgubila je originalnost, zidovi pregrađeni ciglom. Zapravo, nema više kuće u kojoj sam se rodila.

Čvrsto držim rub hleba sa sirom. Još ne grizem. Čekam da se nozdrve napune mirisima i da kroz otškrinutu kapiju izađem na sokak pun kamenja što ih je kiša s nabujalim potokom nanela dan ranije.

Topao, vlažan dan bez oblaka. Dok hodam moje crvene cipelice, svaka oguljena na vrhu, sijaju.

Približava se trenutak. Stanem, i grizem prvi zalogaj i slušam kako mi creva zavijaju. Ukus mi preplavljuje celo telo, skoro malaksalo od zadovoljstva. Žvaćem polako okrećući vilicu, s namerom da uživam što duže u tom prvom zalogaju, iako baka Milana nije škrtarila. Mešaju se mirisi hleba, sira i bagrema u cvatu iznad moje glave.

BELO DETINJSTVO

Ceo sokak je bio u bagremu, beo. Tu je ponajviše baš bagrem uspevao. Drvo bagrema bilo je najveće u našem dvorištu, mesto okupljanja, iako je niže bila velika jabuka „petrovka“, a ispod ogroman voćnjak sve do reke. Moje rano detinjstvo ima belu boju,  ili mi se samo čini sada u poznim godinama. Ali kada sklopim oči, bez onog parčeta hleba, ja samo vidim bele šljivike, kruške i jabuke u cvatu sa nijansama drugih boja, i beo bagrem.

PAS

Dok sam mljackala onaj prvi zalogaj, zažmurila sam, od zadovoljstva. Na pola puta od kuće do škole, celih 100 dečjih koraka, stajala sam, žvakala i žmurila spremajući se za svečani čin, za gutanje tog već sažvakanog zalogaja hleba sa sirom, ne sluteći šta mi se iz potaje sprema.

Odjednom osetim ruke bez tereta, lake kao pera, a potom čujem jedno jako – klap!

Celo moje bogatstvo ode u usta komšijinog kera, lovačkog psa žuto-belih sjanih dlaka koga je Aca Solunac negovao kao dete. Sada držim otvorene oči, i usta.

Zakašljah se, izlete sažvakani a ne i progutani zalogaj, bagrem iznad glave postade u mojim očima crn, nebo se zaoblači, a srce, kako sam kasnije baki objašnjavala, siđe u pete. Po prvi put sam se osetila nemoćno. Ker otrča putem sa mojim doručkom, školski odmor se bližio kraju, a ja još gladna.

Reših da se vratima nazad, trčeći, da molim baku Milanu za drugi okrajak hleba, makar i bez sira. Potrčah, ali se sapletoh od prvog kamena. Nisu me bolela krvava kolena i poderani laktovi, ni dlanovi od uboda bagremovog trnja, već one crvene cipelice jer sam ih dodatno ogulila i sa strane.

CIPELICE

Te cipelice, moje prve cipele u životu, kupio mi je na jesen tata u Beogradu, na nagovor svoje starije sestre a moje omiljene tetke, nedelju dana pre nego ću poći u drugi razred.

Mesecima sam spavala s njima. Opanke sam zamenila cipelicama, zamišljajući da sam, ni manje ni više nego – princeza , uz haljinice koje mi je od „cica“ i „flanela“ šila majka, iskusna šnajderka, od koje sam, valjda, nasledila dar.

No, to su u sledeće tri godine bile i jedine, zbog kazne što sam ih izgulila po kamenjarima, kao da sam ja kriva što su moji preci Crnotravci tokom masovnih seoba ponovo izabrali podplaninski kamenjar za svoj novi dom. Nove sam dobila tek kada su me upisali u peti razred u OŠ „Vasa Pelagić“ u Leskovcu. Ali tu više nije bilo radosti jer su svi nosili cipele, cvičke i patike. No, želja za lepim i neobičnim cipelama ostala je do danas…

U kuću, gde je baka Milana stavljalja drugi po redu hleb u crepulju, ušla sam skrušeno. Samo jedan pogled bio je dovoljan da pronicljiva planinka shvati šta se dogodilo. Nije me grdila. Ni reč. Rakijom što peče, obrisala mi je kolena, pomogla da se presvučem i da navučem gumene opanke, odlomila drugo parče već ohlađenog hleba, stavila po ustaljenom ritualu sir unutra i uz jedno skoro nečujno: Požuri, zvoni, ispratila me tužnim pogledom.

Znala je ta stroga a pravedna žena šta me čeka kada roditelji dođu sa njive. Znala sam i ja. Do škole, u onih 100 koraka, progutala sam sendvič, ovoga puta ukusa slame, i uspela da sednem u klupu pre nego je u učionicu ušao „strah i trepet“, učitelj Stanimir.

Moju bruku nisam ispričala drugaricama koje su danima tražile odgovor na pitanje: Gde su cipele?

BRUKA

Nisam smela reći da ih je  majka u besu bacila na đubre, a još manje da ispričam scenu u kojoj umalo da pojedem batine od kojih me spasila Milana krijući me iza svojih sukanja. Nosila ih je u slojevima. Odgovarala sam da su mi postale tesne, što jeste u neku ruku bilo tačno, i da ih čuvam za mlađu sestru.

Komšijinog psa sam zamrzla za sva vremena. Zapravo, lovila sam celog leta priliku da mu vratim milo za drago, da ga ošinem nekim drvetom, ali mi se nije pružila prilika. Kao da je osećao moj bes, bežao je, sklanjao se.

Uginuo je pre nego sam zauvek napustila rodnu kuću. Sećam se da je stari solunac, gospodin sede glave, plakao danima, isto kao što smo šest meseci kasnije plakale sestra i ja za našim psom Musom, koga je sestra, dve godine mlađa od mene, zvala Mussssa, mešajući još S i Š.

HLEB

Mnogo decenija kasnije, kada je kao bujica nadošla inflacija, mesila sam kvasni hleb i pekla ga u rerni belog „smederevca“, bez tepsije, dok je opori miris zagorelog brašna, kao podloga između testa i pleha, ispunjavao kuhinju.

Bio je tu, naravno, i sir.

Moja deca i moje društvo su obožavali taj hleb, ali ja u njemu nisam osećala onaj ukus babinog hleba ispod vršnjika. Kupila sam kasnije i crepulju i vršnjik, usavršavala se, no uzalud. Ukus iz detinjstva se nikada više nije vratio.

Ni sir, koga danas retko jedem, nema taj ukus. Ostao je tamo u onom belom kamenom sokaku, odneo ga komšijin ker i uništile moje izguljene cipele. Ili su to, možda, učinile decenije iz moje životne zbirke.

 

Tata ide u Nemačku


Podeli:
  1. Е, ова сећања, преточите, у збирку, или роман, што да не?!




    6



    6
  2. Ide utakmica, a ja citam li citam. Jos jedanput, pa jos jedanput……..




    6



    1
    • Ti, da si drugar, zvao bi je, da joj kazes, ne bi krisom pisao ispod njenog teksta,kao da si neki drugar.




      3



      2
  3. Carev cvet secanjima ,,pokorava,,beli ili zuti krin 30. juna 2018., 7:42 pm

    Danas su secanja u modi.Ko o cemu,secati se, je najlaksa rabota.Eh,kad to bese kad sam ja bio mali?Ili sam jos.Pa i Skupstina Srbije se bavi secanjima/memorijali,tako oni to zovu/i zakon donese,i svi se secase svog detinjstva ili svojih predaka.Ali nikako da se sete Prvog svetskog rata.Plase se,mozda im je pradedo bio suprotno.Sad ce Putin da ih podseti,kad dodje prvog Novembra.Ma dobra Vam je ova tema.valja se setiti,ko je gde bio i ko je sta radio.Niko nece da odgovara.Jos je Milos zabranio,da ,,sinovi ne odgovaraju za grehe oceva,,.Mi ih jos nagradismo.Na ,,presto,,ih postavismo.Dobri smo mi neki ljudi.Sve uvozimo,i njihova secanja,i njihov,,komunizam,,i njihovo cetnikovanje…Sta cemo kad smo ,,dobri,,ljudi.Dokle?




    2



    13
    • A šta će tebi ovo skretanje sa teme. „Ružiš“ sebe, autora i ovaj prelepi tekst.




      10



      1
    • Jel tebe zovu – majstor upropasitelj, majstor kvariša ili kako veċ? Ne možeš a da ne ubaciš politiku i mržnju prema prekodrinskim Srbima. To ti je duševna hrana. Pusti sve nas da se seċamo lepih i manje lepih trenutaka bez širenja zle krvi.




      9



      1
      • Al, ja da vam kazem,ja da vam kazem.. 1. jula 2018., 1:33 pm

        ..sve u finu m…..vas san je ukakan,vas dan je dosadan,,Nema skretanja sa teme Dr.i ostale torbice,guzvice i cuture.Prevrsila dara meru.Nema mrznje prema kako kazes predrinskim Srbima.Trazim istinu.Sto se vi nje plasite.Autor ove kolumne spomenu Acu solumca.Lepo.Solunac je oznaka za nesto staro.SOLUNAC je Junak nad junacima,heroj nad herojima.Vas su ucili samo da su to neke stare dedica.Ej,moj Srbine.U godini obelezavanja 100 god.od zavrsetka Prvog sv.rata,Vlada Srbije nema ni odbor za obelezavanje tog dogadjaja NAJBITNIJEG u istoriji srpskog naroda.Cetnici obelezavaju svoje datume,ako lepo.Partizani takodje.A gde su srpski junaci iz Prvog rata.Nema ih.Da li znas kad je bila bitka na Moravi.?A znas njegovu biografiju.Ali proci ce ovo vase.Kad tad.




        1



        10
        • Još jedan dokaz kako mrźnja vodi u sumanutost. Leistoriĉaru, ti si najveċi neprijatelj samom sebi.




          6



          0
          • Ono gde ti vidis mrznju,ja vidim ,,borbu,,za istinom 1. jula 2018., 7:38 pm

            ..gde ti vidis sumanutost,ja vidim ,,borbu,,za postovanje nasih velikana.I jesam najveci neprijatelj samom sebi.U ova smutna vremena.Ne postujem idolopoklonstvo,prezirem lazne autoritete nad kojim ti places dok na kisi bez kisobrana kvase preskupo odelo.Ja ti se divim sto svake godine obelezavas,,oluju,,a sto meni branis da obelezim godinu/i to stotu/ kad je Srbija izvojevala najvecu pobedu sa milionskim zrtvama,i dozivela najveci poraz,posle 45 kad dodjose ,,veci,,junaci i heroji.Kod mene nema mrznje,kod tebe ima strah,a voleo bih da je zabluda,zato ,,posmatracu,,izadji iz dubodoline,popni se znanjem,bez straha na vrh Kajmakcalana.Odatle se sve vidi.




            1



            6
        • Patetični antiagitator 1. jula 2018., 7:20 pm

          Ovaj „Čujte Srbi“ radi u interesu Srbije kao što Jelena Miliċ radi za evroatlanske integracije i NATO :-)




          5



          1
          • Izvini sto ti odgovaram ovako zakasnelo... 6. jula 2018., 7:33 pm

            ..Sad cu ja da pkusam kao ti,da pisem na,,stranskijem,,recniku,,U fokusu tvog egocentrizma,permanentno se locira degenerisana pojava,koja a prioriori,s tvoje strane permanentno iskoriscava tvoju malenkost,da kao kaskader transportiras intencije koje su susta dijametralna suprotnost tvog decackog ega,sto bese cist list papira.




            1



            2
          • Ah kako si ti glup 6. jula 2018., 11:47 pm

            ha ha ha, „Centar za evroatlantske integracije (studije)“ je naziv organizacije, to se ne prevodi, to se ne može „srbizirati“.




            1



            1
  4. Odlično! Tim pre što je detinjstvo uvek zahvalba tema. Čitamo, i verovatno, kod veċine nas naviru seċanja na sopstvena detinjstva. Ja se recimo seċam mirisa pečene kafe u rerni smederevca kod bake u ulici Svetozara Markoviċa. Trčim u kratkim pantalonama noseċi flašu hladnog jagodinskog piva za dedu, pa opet trčim kod Nazmija na baklavu i tulumbu.




    7



    1
  5. Verovatno sto ti je clanak iz zivota, sto si opisala kako se zivelo nekad i sto svoje citaoce ne nazivas „botovima i boticama“ kada ti napišu u komentaru da se ne slažu sa tobom, sada Milice imaš najčitaniji portal za razliku od nekih.




    6



    8
    • Добро де, Минерва, уживај у тренутку. Нема потребе да шаљеш телеграме подршке.




      8



      0
  6. A do petog si isla gde pod Radan planinom Mico na snegu kisi itd .
    Opisi sve detinjstvo svoje kako je bilo lepse nego sadasnje vez obzira na muku bili su cestitiji ljudi ili sta vec




    7



    0
  7. Nikola Popović 30. juna 2018., 11:18 pm

    Nije Milice, kajmak u pitanju. To si kao dete sa sela morala da znaš. U pitanju je maslo odnosno puter, proizveden bućkom. Inače tekst je odličan. Imaš ti smisla ali ako za nešto nisi sigurna izguglaj to ti je bar danas lako dostupno. Nastavi sa pisanjem, možda nešto i bude od tebe.




    9



    0
  8. Tesan portal-Nema ga Večko 1. jula 2018., 10:10 am

    „A baba čitav život štedela slagala paru na paru jela koske i kačamak..“




    8



    1
    • Skoro generacija 1. jula 2018., 12:31 pm

      @Tesan portal-Nema ga Večko Sada si me podsetio.
      Stvarno, gde Ti je Milice Vecko? Milice, moras, ali stvarno moras, da se sa njim, jedanput za svagda DOGOVORIS. Ili da redovno pise, ili da ga vise ne pustas na Tvoj sajt. Cekamo subotu, i njegovu kolumnu, a ono nema. Svojeglav je do Boga miliga. Ne znam kako ga uopste trpis. Znam da ste stari drugari, ali sto je mnogo, mnogo je! Pripreti mu malo u ime starog drugarstva.




      4



      1
      • Veĉko ne voli pretnje i ultimatume čak ni od starih prijatelja U tom delu je isti ko pok. S.Miloševiċ, Bog mu dao u raju naselje. S njim treba pažljivo, „suftilno“ kao sa psih. štiċenikom na dopustu. Večko, ne zameri ako ovo čitaš, malo šegu teramo, čisto ono against uroka :-)
        Pozdrav.




        9



        0
      • Tesan portal-Nema ga Večko 1. jula 2018., 1:20 pm

        Ja mislim da Skupština Grada treba da finasira Večka za kolumne ko posebnu stavku. Jer, iskreno, više vredi jedan Večko nego veċina „medija“ zajedno. Ako ništa drugo barem ne mrači ko oni, veċ nas razveseljava svojim upornim insistiranjem na akademizmu i načitanosti.




        8



        0
        • Ovaj tekst je odlican. Milica treba da forsira svoje tekstove, koji razgaljuju dusu, a da Profesora natera, bar jedanpun nedeljno, da pise o politici i lesk. svakodnevnici. Moze i Molder sa svojim senzacijama, ali Vecko i Milica obavezno. Ne treba Vecko samo o pozoristu, nego i o nasim, leskovackim problemima. Moze Milica da natera Vecka da pise. Tako su nam vikendi interesantniji i ispunjeniji.




          4



          0
  9. Svakog drugog detinjatva u Srbiji.




    3



    5
  10. A sada...vesti iz kulture 1. jula 2018., 7:53 pm

    Ne verujem da Damir Handanović, novi direktor objedinjenjih beogradskih festivala (Belef, Bemus, Fest, Beldoks…) nema i neku suštinski važnu referencu osim zaposlenja u Pinku i Siti rekordsu, komponovanja za Ražnatovićku i Bekvalčevu, što je ponosni član SNS i verno sledi Predsednika. Mora biti da ima još nešto što daje puni smisao njegovom izboru. Recimo, prikladno seksualno opredeljenje.




    4



    0
  11. Лепиле су се за дланове, презреле смокве, а ја сам их халапљиво јео и гутао док ме заболи, стомак.




    0



    2

Comments are closed.