Rasla je kao jedinica, a svi osim nje znali su da ima polubrata, koga je njena majka rodila kao veoma mlada devojka i kojeg su stari i patrijarhalni roditelji, da ne bi pukla bruka, istrgli iz njenog naručja i odneli neznano kud.

Leskovčanka Vesna Marković, koja se na fejsbuk profilu poptisuje kao Vesna Vesnić, danas je u poznim godinama. I sama je majka dvoje dece i baka troje unučadi, ali saznanje da ima negde brata u Srbiji ne da joj mira ni tamo preko okeana. Pokušava na sve načine da dođe do njega.

Odlučila je da svoju životnu priču podeli sa čitaocima Jugmedie, nadajući da će ona dopreti, najpre do njenog polubrata, a potom omekšati i srca preostalih živih članova bliže i dalje porodice, da je upute na pravu adresu, na prava vrata.

 Odvojili devojku od tek rođenog sina kako ne bi pukla bruka

„Moja majka Olga, čije je devojačko prezime bilo najpre Filipović, a potom Joksimović, ispričala mi je svoju tragediju. Posle toga sam se sretala sa čudnim situacijama, koje sam kasnije, po preseljenju s decom u Grčku, a potom u Ameriku, povezivala i slagala. Zapravo, mislim da sam upoznala i svog polubrata i njegovog oca, a da toga nisam bila tada svesna. Mnogi događaji iz Srbije su izbledeli, ali ti trenuci su kristalno jasni u mojoj glavi“, počinje Vesna svoju tužnu ispovest.

Njena majka Olga, rođena u Leskovcu u cenjenoj revolucionarnoj porodici, rodila je zdravog dečaka sa 16 godina, dok joj je mladić bio u vojsci. Pre nego što je trudnoća počela da biva vidljiva, odvedena je u selo. Vesna ne zna koje je selo u pitanju.

“Zbog sramote su je odveli u selo, a posle u Beograd gde se porodila 3. avgusta 1956. godine u opštini Vračar. Ipak, majka Olga je bila skrhana, pa je često mešala datume rođenja, od 3. do 17. avgusta.

Da li je onja bucmasti čovek bio moj brat?

Odneli su ga ispred vrata u Zvečansku. Tako joj je naređeno da bi mogla da se vrati kući. Međutim, on, beba, moj polubrat, nikada nije dospeo u dom jer je Zagorka (Vesnina baba po majci) imala sve ugovoreno sa nekim vojnim licem da ga odmah uzme. To Olgi niko nije rekao. Onda su je udali za Jeru i ja sam se rodila – kao kazna. Njen momak se u međuvremenu vratio iz vojske i insistirao da idu u Beograd da traže sina. Ali, kako su se stari u svemu mešali rekoše joj da će i ovo dete da izgubi (mene) a sina neće moći da nađe. Tako je ostala beznadežna i neutešna. Ceo svet je znao osim mene, a kada sam je saznala, ja sam već bla daleko. Ipak, sada povezujem i slažem neke kocke iz slučajnih ili namernih susreta”, priča Vesna.

Vesna je, kako priča okolina, bila voljeno dete i roditelji su joj u svemu udovoljavali. Ona danas tvrdi da nije bilo tako i da je u braku njenih roditelja ta tajna lebdela u vazduhu i pristiskala celu kuću

Majka Olga je rekla da se dečak zvao Ivan ili Zoran, nije bila siguran.

Nešto kasnije su joj i neki članovi porodice potvrdili da je taj njen polubrat zapravo u to vreme radio u novinskoj kući “Politika”, ali Vesna ne zna da kaže u kom njenom delu. Moguće je, veli, da je radio u informativnom listu jer se priseća neke čudne situacije.

“Radila sam kao sekretarica u Skupštini opštine Leskovac. Bila su neka dešavanja u fabrici lekova Zdravlje, pa je iz Beograda u lokalnu samoupravu pristigla veća grupa novinara. Mene je neko pozvao da dodjem u kancelariju sa rečima:  “Što sediš sama majkino jedinče, dodji kod nas u drugu kancelariji. Tamo je sedeo neko ko me je likom podsetio na Zagorku (Vesnina baka po majci). Upoznali su nas odnosno valjda smo rekli zdravo, jer se imena ne sećam. Pitao je kako je u Grčkoj, a ja sam tada povremeno boravila u Grčkoj. Bila sam zbunjena. Pitala sam se otkud ovaj neznanac zna i za mene i za Grčku. Brzo sam otišla u svoju kancelariju. Takodje, tog dana u Leskovcu sačekao me je Manja (dalji rođak iz porodice Joksimović), i pitao da li se nešto čudno desilo, dal me neko nešto pitao. Ništa mi nije bilo jasno a Manja je mrmljao sebi u bradu. Ipak, razaznala sam rečenicu: “Izvuče se Bucko”, priseća se Vesna.

Susret sa neznacem

Indikatavan je još jedan slučaj, koji se Vesni urezao u pamaćenje, a desio se nekoliko godina ranije pre susreta, kao tvrdi, sa polubratom u Leskovcu.

Kao šesnaestogodišnjakinja je bila je u gostima kod daljeg rođaka u Beogradu, kod Ratka, starijeg od nje.

Jednom sam iz Grčke pozvala Ratka, da mi priča, da mi ispriča. Ništa nije hteo da mi kaže osim da moj polubrat radi u “Politici”

“Neko me je zvao telefonom i plačnim glasom mi govorio da je bolestan. Rekao je: “Vesna ja nisam dobro”. Ratko i njegova žena su radili, ja sam bila sama kući i javljala se na telefon. Pitala sam njih da li imaju bolesnog brata a oni su se samo gledali. A onda je došao jedan ridji čovek i oni me ostaviše samu sa njim. Pitao me je za majku i reče mi: Da je voliš, mnogo da je volis. Još me je pitao da me odvede kod vojnih lekara ako sam bolesna. To je bila samo fora. Nisam s njim otišla kod vojnog lekara, a on je otišao i nikada ga nisma videla. Ja sada mislim da je to bio otac mog polubrata”,

Majka Olga je svojoj Vesni ispričala svoju životnu priču mnogo kasno, kada je Vesna s dvoje dece bila u Grčkoj i živela ne baš lagodnim životom, oprhvana svojim problemima i brigama. A ostareli i bolesni roditelji, takođe sa velikim bremenima i tajnama, ostali da žive u Leskovcu.

Tamo u Grčkoj je počela da slaže kockice, zvala članove dalje i bliže porodice da joj bilo šta kažu, bilo koje  saznanje o svom polubratu.

“Nailazila sam na živi zid”, veli.

Bezuspešna potraga

Pri jednom dolasku u Srbiju, zaputila se do Vračara i Zvečanske.

“Kada su mi najzad rekli ja sam već bila slomljena mojim zivotom ali sam ipak pokušala da tražim brata. Bila sam u opštini Vračar i u Dom u Zvečanskoj, ali su mi rekli da nemaju nikakve tragove. Ipak, ja znam da je on tamo negde u Srbiji. Ja želim da ga upoznam. Mislim da je on onaj buckasti čovek koji se pozdravio sa mnom tamo u Leskovcu. Od tada pitam ljude da li nešto znaju, svi se prave ludi kao da je državna tajna. Mnoge stvari u životu sam zaboravila, ali ne mogu da izbrišem tu sliku kako sedi zavaljen u fotelji, gleda me i ne sme ništa da mi kaže”, priča Vesna za Jugmediu.

Kaže da je tek kasnije shvatila zašto je njena majka Olga celog života bila tužna, pred kraj i skrhana od bola za otetim sinom.

“A ja lično, od prvih saznanja do danas ne mogu da popunim prazninu. Celog života sam bila sama, jedinica, ne znajući da na 300 kilometara od mene imam brata. Volela bih da ga upoznam, da ispunim sve moje przanine, da svojoj deci kažem da imaju ujaka, da ispravim životne nepravde”, završava Vesna Vesnić svoju tužnu ispovest.

Milica Ivanović

Izbledele fotografije iz Vesnine arhive