ЈЕСЕЊА  ЈАДИКОВКА

ЈЕСЕЊА  ЈАДИКОВКА
Podeli:

Не припадам особама које карактеришу јадиковке. Ма, таман посла! Међутим, има појава која у мени изазивају немир, разочарање и огорчење. У петак, овај петак, 5.10.2018.год. напуниле су се 18. година како је, величанственом народном побуном, петог октобра, 2000.г. срушена власт Слободана Милошевића, и на власт дошле прве демократски изабране политичке странке.

Колико знам српску историју, ако није тачно нека ме историчари демантују, само два пута, за 140 година своје независности, овај српски народ, срушио је своју власт.

Једанпут, насилно, мајским превратом  краљевих официра, који су се „заклели краљу и отаџбини“, а онда, тог истог краља  изболи бајонетима, 26 пута, и послали богу на исповест; други пут демократским парламентарним изборима 2000.године.

Такав нам је  т’бијатлук. То је тај наш рајетински менталитет, који нас је и довео довде, где смо.

О Петом октобру и демократским променама нико не написа ни један једини редак. Тотални мук, као да им је маца појела језик, а толике „опозиционе партије“, толики „независни интелектуалци“, па „интелектуална елита“ у Лесковцу. Све мој до мојега, Црвеног Бана!

Лесковачка опозиција, те „сестре кармелићанке“ и то из реда босоногих заветница тишине, као да се је  добровољно заредила и да сада припада монашком реду заветника тишине и говорне апстиненције; као да жели, да преко ње израсте „плава трава заборава“  и/или је прекрије „капа невидимка.“

Главне одлике те и такве политике, лесковачке опозиције да не буде забуне, су: тешка забринутост, откривање рупа на саксији, дремеж и хрк. Познавајући их као “белу пару“, могу да се кладим: господа из лесковачке опозиције, ако такве уопште има,  замишљају у својим влажним сновима, да неко други: незапослени, студенти, радници, не дај Боже „интелектуалци“, улица рецимо, сруши власт, а да они покупе кајмак; или сатмалски речено: Да им неко други повади трње из пичке, а да онда они дођу на готово: да кецају, трте и гузе, како хоће.

Е, па мало морген, дебело сте се зајебуцнули! Неће моћи.

„Људи мрзе све оно што у њима изазива осећај и комплекс ниже вредности, као и све оно што сведочи о стварима и догађајима којих се стиде, и то више пред самим собом него пред другима“

Због такве незаинтересованости, због такве неактивности и немоћи, због такве индолентности и неспособности, победићете др Горана Цветановића, господо из опозиције – такви какви сте, а никакви сте –  кад се мртви дигнев и напустив Багрем Бању, Шпитаљ или Светилију, што ће рећи: На Свети Никад! Такви – јебени играчи – као што је и лесковачки градоначелник, не губе од оваквих „рушиоца власти“ – политички ушкопљене опозиције –  који не само да нису на све спремни, него уопште немају јајца ни да изигравају, урбану легенду, жандармеријског поднаредника. Добро знате, шта хоћу да кажем. Зато замерам градоначелнику што је трпељив, толерантан, млак и попустљив, а недовољно бахат, курчевит и осион према лесковачкој опозицији; требало би све те „шупље лејке лесковачке опозиције“ сабити у чутуру, да никада, на вјек и вјеков, не подигну и промоле главу из пећине. Платонове, наравно?

Али господо, из лесковачких одбора ДС и ДСС, можда и нисте криви што пунолетство Петог октобара у Лесковцу није ничим обележено, или пак „грешан, грешно сам пево.“ Шта вама значи Пети октобар? Ништа! Чиме сте То  ви допринели, да Пети октобар буде празник демократије?!?  Ничему!

Били сте само неми посматрачи, свега онога што се је догађало, Петог октобра, на лесковачким улицама. Учинак лесковачке опозиције, ту првенствено и једино мислим на ДС и ДСС, у петооктобарском бунту Лесковчана, може се сумирати у једној јединој реченици: „Мува орала, волу на рогу стојећи.“  Није тачно? Ма, тачно је! То и сами знате. Све што је урађено тих дана на улицама Лесковца је урадио СПО, његови чланови и симпатизери, као и НВО сектор својом материјалном подршком.

До досаде понављам и браним тезу, да су НВО у петооктобарским променама имале, ако не одлучујућу, а оно бар врло значајну улогу.

И шта смо добили, након октобарских промена?  ДСС,  од једне мале салонске, не комби, него скутер странке где су већину чланова чинили прелетачи илити „Помпејци после Помпеје“, добија, апсолутно незаслужено, огроман део власти у Србији и у Лесковцу. Добијамо туњавог Коштуницу дрВојислава, не највећег већ јединог кривца што  опозиције у Србији, скоро нема.

Па, и сада када је то само клерикално – националистичка секта изгубљена и пометена у простору и времену, као нешто попује, соли и србује. Дошло време за „адио“ ДСС у Лесковцу.  ДС после историјског помирења са СПС, и потписивање Декларације о националном помирењу – Декларација „два бола“ – полако нестаје са политичке позорнице Лесковца.

Једини кривац што опозиције, практички нема у Лесковцу, је ДС и њен бивши челник Слободан Коцић – Бојта. Тачка.

Да се октобарске промене не би обесмислиле, и постале бесмислене, јер нема дана да се нека фукара, гњида са ћенефске талпе –  а обавезно прелетачевић – не препичкава, лепи етикете и ређа оптужбе на рачун петооктобарских промена, потребно је: да се догоди чудо, и да се ле-ле опозиција, та „мртва пувала“, тргне из унинија, и да се колико – толико организује, наравно, са новим људима који су способни да воде, али без ових садашњих „кадрова“, који не да нису били лучоноше већ су, као у познатој сатири, то људи који уносе мрак кофама у кућу, не би ли било још мрачније.

А, и Ми, грађанке и грађани Лесковца, да смо били паметнији, па да у петак, сви који смо били на улицама Лесковца петог октобра пре осамнаест година, изађемо и садашњој власти покажемо да нас виде и да нас има.Али, јок море. Нигде никог.

Леп дан, и свако добро. Ма где били.

Вјачеслав Нешић

Ispunjavajući želju autora teksta, redakcija Jugmedie neće, ovom prilikom, objavljivati komentare naših čitalaca.


Podeli: