Nemanja i Frančeska Mitrović su u švajcarskom gradu Lugano imali posao, dobra primanja i stan, pa su sa svoje dvoje dece živeli komotno, ali Nemanji je nedostajala domovina, pa je spakovao kofere i sa porodicom se vratio u Kovačevu Baru kraj Grdelice, gde je obnovio staru kuću svog dede po ocu i formirao prijatan kutak.

„Dosadio nam je život po principu posao-kuća, kuća-posao. Sve se tamo svodi na rad od jutra do mraka i malo vremena ostaje za porodicu i decu“, priča Nemanja za Jugmediu.

To nije bio jedini razlog povratka u domovinu.

„Vukla me je nostalgija, volim svoju zemlju Srbiju, pa, ma koliko to nekome zvučalo neverovatno, vukao me je i patriotizam“, dodaje Nemanja.

Brdovita Dedina Bara, okružena prelepom prirodom ispod obronaka plananina, je par kilometara udaljena od Grdelice i Leskovca. Starije dete, sin Nil je učenik treće godine u Tehničkoj školi u Grdelici, a mala Mirjana je prvi razred u osnovnoj školi u Velikoj Sejanici, sela pored Kovačeve Bare.

„Kada smo pre 4 godine došli ovde, vrlo malo sam znao srpski jezik, ali sam ga vrlo brzo naučio družeći se sa drugovima iz razreda“, priča Nil.

Zamoljen da uporedi život u Švajcarskoj i u siromašnoj Grdelici, Nil kaže da se to ne može upoređivati.

„Zato što je ovde priroda prelepa, zato što su ljudi srdačni, zato što ovde imam veće društvo“, odgovara.

Frančeski je, čiji je maternji jezik italijanski, reklo bi se, bilo je najteže jer je u Švajcarskoj i Italiji ostavila majku, sestre i celu rodbinu, a ni ona nije dobro govorila srpski jezik. Ipak, tvrdi da nije patila.

„Tamo gde su ti deca i bračni partner, tamo je tvoja kuća. Ovde nam je prelepo, a svet je tako mali, pa se sa svojom porodicom u Švjacarskoj često viđam. Ili mi odemo kod njih ili oni dođu kod nas. Više oni kod nas jer ih ovde oduševljava priroda, ljudi i način života“, priča Frančeska na srpskom sa akcentom, naravno.

Bračni par Mitrović se i u Srbiji snašao za posao, koji vodi preko interneta. Frančeska je diplomirani arhitekta, a Nemanja veterinarski tehničar.