“Sa obavijenom ranom i kesom na nozi u koju se neprestano slivala krv, komšije su pokušale da me iz sela spuste do Vranjske Banje, ali zbog visokih snežnih smetova koji su bili i do dva metra, nisu uspeli da pređu ni kilometar, pa sam pomoć morao da čekam u kući iako sam već izgubio puno krvi“, ovako Aleksandar Mitić prepričava događaj od 6. januara koji ga je umalo koštao života da nije bilo vranjskih vatrogasaca.

Kako je Jugmedia već pisala o ovom događaju, ovaj dvadesetogodišnjak je tokom ritualne seče badnjaka u selu Lipovac, spletom nesrećnih okolnosti zaradio ozledu na nozi kada mu je presečen ris, a zbog zavejanih puteva i snežnih nanosa njemu nije mogla biti ukazana neophodna pomoć.

„Bio sam udaljen od kuće nekih 300 metara, pa sam, podupirući se sekirom, uspeo veliki deo puta da pređem sam. Zbog gubitka krvi umalo se nisam onesvestio i poslednjih desetak metara prešao sam tako što sam se rukama vukao po snegu“, priseća se Mitić kroz razgovor.

Njega su prvo zbrinuli ukućani, pozvali su i hitnu pomoć i tada je počela trka sa vremenom. Komšije su pokušale da Mitića spuste iz sela, ali su ih loše stanje povređenog i vremenske neprilike omele u pokušaju. Obavešten je i njegov zet Saša Spasić čije zalaganje se ispostavilo kao presudno za spašavanje ovog mladog života.

„Nisam ja zaslužan, zaslužan je Bog i vatrogasno-spasilačka ekipa“ kaže Spasić i dodaje

„Kada sam ja stigao u Vranjsku Banju, nekih 500 metara iznad crkve zatekao sam vozilo hitne pomoći koje bezuspešno pokušava da nastavi put prema selu. Ni ja nisam uspeo sa svojim automobilom koji je bio opremljen lancima pa sam krenu pešice“

Spasić je malo dalje zatekao i komšije svog zeta koji takođe pokušavaju da se probiju po zavejanom putu sa vozilom „Uaz“, i pešice nastavio da gazi po dubokom snegu i jakom vetru dok nije upao ispod snežnog pokrivača koji ga je umalo zatrpao.

„Vratio sam se nazad do vozila kojima je takođe pretila opasnost da budu zavejana. Pozvao sam vatrogasno-spasilačku ekipu u pomoć kako bi se bezbedno probili do kuće pre nego što bude kasno“, prepričava Spasić dok izražava zahvalnost komandantu vranjskog bataljona Vedranu Taškoviću, koji je u kratkom roku odgovorio na vapaj čoveka koji je podredio sve spašavanju svog zeta.

„Dopremili su motorne sanke i sa komandantom sam krenuo ka kući koja je na oko 200 metara nadmorske visine. Temperatura je već premašila minus od 20 stepeni. Spretnošću komandanta uspeli smo da pređemo deonice sa smetovima preko dva metra, gde je postojala realna opasnost da i sami propadnemo“ navodi Spasić.

Sam prihvat povrđenog mladića nije značio uspešan kraj. Mitiću je zbog izgubljene krvi telesna temperatura već osetno pala, a čekao ih je povratak po nebezbednom i zavejanom brdsko-planinskom kraju.

Ipak, iskustvo komandanta Taškovića, dalo je priči srećan kraj budući da je nakon bezbednog dolaska u Banju, Mitić odmah zbrinut u kolima Hitne pomoći i prevežen u Vranje.

Milan Zdravković