Nadviju se tako sivi oblaci, nadjačaju sunce, dođe i takvo vreme. Nekada ne traje dugo, a nekada pada kiša danima. Pa začujem i oluju. Čujem kako pada crep, kako se lome grane, pucketaju dok fijuče. Krene i grmljavina. Ona opasna, što u kosti ulazi. Prolomi se jako, al’ bez svetlosti. Unese tamu – napravi haos.

Ne mogu reći da me uplaši. Možda se malo izgubim, zanemim. Ništa strašno. Samo se, rekao bi jedan moj komšija – „ufetalim“. Šćućurim, pa tražim zrak.

Svi smo u nekom trenutku bili tamo. Tehnologija može da otera oblake, one prave, ali sa ovim drugim teže ide. Nisu od vodene pare, ima tu i kondenzacije u našoj duši, malo i sublimacije, ipak,  ne važe zakoni hemije, atomi se drugačije ponašaju.

Kao da sve stane. Stane, pa čeka moj sledeći potez. A njega nema, kasni. Ranije sam sunce dozivao pićem, krao Bogu dane, ranije sam bežao u svoj svet. Kupovao vreme. Uzimao od drugih – radost, smeh, poverenje, ljubav. Ne znam da li sam potrošio sve što sam imao, bankrotirao? Očigledno je da nisam bio previše bogat iskustvom, jer, niko nije stvarno ni zavisio od mene.

Tada sam lako pronalazio izlaz, lako ga prelazio. Dobijao samopouzdanje, vraćao se trenutku. Nisam bežao. Igrao poput indijanaca, dozivao. Ulazio na duže.

Iako zvuči nelogično, napolju sam rastao. U jednom trenutku, osetio težinu. Ona me  povukla dole, vratila na zemlju. Nije to bila obična težina, poput džaka cementa, više je ličila na blago. Doduše, i ono teži. Mnogo više od tereta. Kada nosite tuđe živote, kada ih osećate, teško je uzbrdo. Odgovornost donosi privilegije, ali vas i razoruža. Odnese – lift, stepenice, merdevine. Odnese mnogo toga, i da vam kramp. A, sa krampom, u nedođiji, malo toga možete da uradite. Od tada mi se žuri, više mi se ne svraća.

Opet, desi se ponovo. Upadnem u bedak. Trudim se da ne uvlačim drage ljude. Trudim se da ne primete. Obično, oni koje me vole su tu, tu su da podele. Hoću da ih zaštitim od tog ukusa. Gledam da zaronim dublje, tamo gde ih nema. Da nađem neku slamku, da se uhvatim.

Džaba, u praznini, nema ničega. Mogu samo da je ponesem – nju. Ponesem i tražim gde da je bacim. Da tražim mrgude, da tražim gunđala, pa njima da je predajem. Sa njima da je delim, sa onima što zakeraju, što im sve smeta. Oni što žive tuđe živote, uživaju u nesrećama. Hrane se tugom, našom. Hrane se besom. Žvaću, mljackaju, svi da ih čuju. Ogladne, pa provociraju. Izmiču nam tepihe, stavljaju koru od banane, kvase parket. Traže zalogaj, uvek, kao da im je poslednji.

Nikad im nije dosta, za njih ne postoji kraj. Kada nemaju više, bacaju mamce. Vređaju, pljuju, montiraju, lažu. Čekaju, čekaju odgovor.

Svuda ih ima. Vrebaju nas. Hoće da nam pokvare dan, da namaknu sebi malo zadovoljstva. Hoće da se pojavimo, ali uzmaknemo. Koliko sam se puta pitao, čemu služe, zašto li postoje? Šta im je svrha??? Pitao se, dok je nisam našao.

Čim sam u minus fazi, setim se njih. Pohrlim, poletim. Oni, oči im gladne. Ne vide šta nosim. Zinu! Odlomim, pa im bacam. Izbacim sve iznutra. Onako, dok su još u šoku, guram u grlo, kao onaj automat što hrani guske u kavezima.

Vidim da se ne oblizuju, vidim, a crvene u licu. Povlače u rupe. Idu zajedno sa mojim đubretom. Dobro istrešenim. Ne osećam krivicu, nikakvu. Da li sam im začepio usta? Nisam. I dalje se čuju. Ne menjam im karakter – kanalizacija.

I ne želim. Tako ih i posmatram. Čekam da se nakupi kod mene, čekam prazninu, pa pustim vodu…