Novinarka Istinomera je u Londonu radila priču o školovanim ljudima iz Srbije koji žive i rade u Londonu, te je kupujući punjač za telefon na jednoj od trafika, zajedno sa svojim sagovornikom naletela na četrdesetogodišnjeg Leskovčanina koji im je ispričao svoju životnu priču i razloge zašto je napustio svoj rodni grad.

Ovaj deo Istinomerove reportaže vam prenosimo u celosti:

“Šta vam treba?“, obratio nam se uz osmeh četrdesetogodišnji M.M, kasnije saznajemo, rodom iz Leskovca. Uz savet koji adapter je najbolji slušamo priču kako je hemijski tehničar, koji je nekoliko godina radio u Srbiji i u vojsci, posle nekoliko godina rada u Bugarskoj, Crnoj Gori, ali i na kruzerima stigao do Londona, sa hrvatskim pasošem.

“Uvek sam sanjao London, ali sam se, evo, tek pre četiri godine odlučio da bolji život, tačnije novac za svoju porodicu, koja je ostala u Srbiji, zaradim ovde. Nije lako, ali može se, pogotovo ako radiš više poslova, kao ja. Kao prodavac, vozač, konobar, čistač, radio sam i selidbe”, kaže ovaj Leskovčanin koji se oženio već sa 20 godina, dobio dvoje dece i, kako kaže, kao jako mlad osetio šta znači kad nemaš detetu da kupiš pelene i flašicu mleka, a ne želiš da se učlaniš u stranku na vlasti, već samo pošteno da radiš svoj posao.

“Neku nadu sam imao posle 5. oktobra dok je bio Đinđić živ, ali sve je posle propalo. Sjaše Kurta da uzjaše Murta. Kad se samo setim kako su socijalisti bili na stubu srama, a sada su svi rehabilitovani“, priča u dahu naš sagovornik, koji se nekoliko puta posle rada u inostranstvu vraćao u Srbiju nadajući se boljim danima, koji, kako kaže, nažalost nisu došli.

“Ja svoju zemlju volim, ali sistem je loš. I to već decenijama. Kad sam video da godine prolaze i da ja ne mogu ništa pošteno da stvorim otišao sam i četvrti put, ovaj put, u London. I nisam se pokajao. Zahvaljujući radu u Londonu školujem decu. Ćerka je završila engleski jezik, sada je u Beogradu, sin uskoro kreće na fakultet. Razdvojenost je rizik, ali drugog izlaza nema. Ovo je jedini način da niko ne može u rukama da me drži, jer nikom ne dugujem ništa. Sve što imam sam sam stvorio, nije mi nikakva stranka pomogla, a tome da budu svoji i nikad ne odustanu učim i decu“, kaže naš sagovornik dodajući da bi penzionerske dane ipak voleo da provede u Srbiji, jer kako kaže “kuća je kuća, kuća je tamo gde si rođen, tamo je sve“.

Nažalost, kaže naš sagovornik.

“Čak i kad imate kuću to nije dovoljno, jer evo, meni je otac sagradio kuću, ali od zidova ne može da se živi, zidovi se ne jedu, služe vam samo da se sklonite od kiše. Ostalo bi trebalo država da vam omogući da, ako hoćete pošteno da radite, možete i da zaradite. A to u Srbiji nije slučaj”, kaže Leskovčanin.