INTERVJU SA DEČJIM PESNIKOM IZ VRANJA

Stevan Milošević: Ljute me odrasli jer sve manje razumeju decu

Njegovu prvu knjigu čine pesme iz šest delova koje se sjedinjuju u priču o leptiru i njegovoj leptirici, dok je druga zbirka od 37 pesama za decu koja je naišla na pozitivne kritike istaknutih književnika kao što su Pero Zubac, Vlasta Cenić, Tode Nikoletić
Stevan Milošević: Ljute me odrasli jer sve manje razumeju decu
Podeli:

Stevan Milošević je Tridesetogodišnji dečji pesnik iz Vranja  Stevan Milošević iza sebe ima dve objavljene knjige, poemu „Legenda o leptirovom srcu“ objavljenu 2016. godine i zbirku pesama „Aždaja napušta bajku“ promovisanu u decembru 2017. godine i već je osvojio brojne nagrade i priznanja u delu književnosti za decu, ali i za odrasle.

Za sebe kaže da nije pesnik za decu, već „dečji pesnik koji je odbio da odraste jer nema ničeg zanimljivog u tome“

To što dolazi iz malog mesta, kaže da je na neki način otežavajuća okolnost za posao kojim se bavi, ali ujedno i čini svaki njegov uspeh slađim.

U detinjstvu, seća se, voleo je da čita knjige i stripove koji mogu da budu kratka forma reči.

Ilustracije su važne za decu. Volim avanturističke romane. Najviše sam voleo da čitam Ćopićevu poeziju, naročito njegove poeme „Ježeva kućica“ i „Mjesec i njegova baka“. One su bajke u stihu, a ja to volim“, kaže za Jugmediu ovaj mladi pesnik iz Vranja i nastavnik verske nastave u Osnovnoj školi “Radoje Domanović“.

Prvi put je napisao pesmu u osnovnoj školi, u trećem razredu. Počeo je da piše i pesme i priče, ali je proza tu stala. Nastavio je sa poezijom , ponekad i za odrasle, ali je svoj talenat odlučio da pokloni obogaćenju dečje literature.

Izabrao sam da ne odrastem i to je moj savet za sve ljude. Ja sam dete koje voli da se igra i mašta, pa tu maštu delim sa svojom publikom kako bi se ona umnožila“, precizira.

Pisac koji piše za decu ne mora da bude dobar dečji psiholog, već neko ko ih razume.

Pre svega, kao što napominjem, mora da bude dete. Samo na taj način možemo biti iskreni prijatelji deci. Ako nekog analiziramo na bilo koji način, onda mu nismo prijatelj“, ističe.

PISANJE KAO IGRANJE

Kaže se da su deca ponekad veći kritičari od odraslih, pa je možda i najteže pisati za čitaoce najmlađeg uzrasta?

U svom pisanju ne gledam na teškoće. Jednostavno mi je zanimljivije da pišem za decu i to činim vrlo lako, kao da se igram peskom na plaži“, objašnjava Milošević.

Stevana su ljutili postupci odraslih, što je, kako sam kaže, presudilo da postane dečji pesnik.

Ljute me i danas. Svi žude za nekim promenama jer se danas promene smatraju nekom vrstom napretka. Iako je nekad najveća i najteža promena ostati isti, bez obzira na sve. Zato sam ja dete“, dodaje.

Pod uticajem interneta i novih tehnologija, čini se da deca, ali i odrasli, sve više zaboravljaju na knjigu.

Na knjigu su prvo zaboravili odrasli, onda i deca koja prate svoje roditelje, ali i ostale starije ljude u okruženju. Knjiga se, nažalost, zaboravlja, a znam da ništa ne može zameniti papir koji šušti u vašim rukama dok okrećete stranice. U svemu tome, marketing mora da ima veliku ulogu, a ko će bolji marketing sprovoditi za knjige od biblioteke i škole. Kvalitetnijim programom i boljim pristupom školskih i gradskih biblioteka, možda se nešto i promeni“, zaključuje Milošević.

Stevana nervira što mnogi smatraju književnost za decu manje vrednom u odnosu na književnost za odrasle

„Istina je da većina tako misli, ali ljudi zaboravljaju da kjniževnost za odrasle zavisi od književnosti za decu, a ne obrnuto. I što se tiče stvaranja i što se tiče čitanja. Ako deca steknu naviku sa čitanjem literature za decu, nastaviće tako i sa štivom za odrasle“, dodaje.

DEČJA POEZIJA TEMELJ ZA BUDUĆNOST

Ovo njegovo zapažanje nam daje povod da ga pitamo šta zapravo on misli, zašto danas nema više dečjih programa koji su obeležili zlatno doba televizije, kao što su serija „Metla bez drške“, „Fazoni i fore“…

Verovatno zato što to ne donosi dovoljnu količinu novca medijskim kućama, a komercijalizacija je danas neminovna. A možda i zbog toga što dečjim programom mnogi smatraju rijaliti šou programe poput Parova, Zadruge…“,zapaža.

Smatra da nema mnogo istine u filozofskoj floskuli da ćemo najviše promeniti svet ako se bavimo decom i misli  da je bolje da se deca bave samim sobom jer su tako veće šanse da se svet promeni nabolje.

Književnost za decu temelj je za budućnost, ali se veoma mali broj ljudi bavi književnošću za decu. Njoj su potrebni naslednici, a njih nema. Oni koji se bave kulturom i afirmisani su književnici za decu, drže svoja vrata zatvorenim. To je loše jer nema nikakvog podsticaja za druge. S druge strane, slika društva se često preslika na književnost. Zato je problem društva, problem i književnosti, a to je da se ljudi klanjaju drugim ljudima i novcu, a niko Bogu i ljudskim vrlinama“, zaključuje ovaj mladi pesnik.


Podeli: