SEĆANJE MEŠTANI PEČENJEVCA ČUVAJU USPOMENU NA SVOG ZEMLJAKA I VELIKOG PEVAČA

Toma Zdravković je počeo da peva u Leskovcu za dve činije pasulja

Toma Zdravković je počeo da peva u Leskovcu za dve činije pasulja
Podeli:

Bio je vragolan, veseli dečačić i čovek koji se radovao životu, a njegove balade su bile tužne i setne zato što je u srcu nosio tugu, kao da je predosećao nešto, ali je nosio i tugu svih ljudi jer je bio veliki altruista.

Ovako danas o svom rođaku, vršnjaku i drugu iz školske klupe Tomi Zdravkoviću govori Staniša Stanojević (79) iz Pečenjevca kod Leskovca, profesor srpskog jezika i književnosti u penziji.

Legendarni evergrin pevač živeo je kratko u Pečenjevcu sa svoim roditeljima, sestrom i trojicom braćom, od prvog razreda osnovne do prvog razreda srednje škole, ali Pečenjevčani su od njega napravili kult, božanstvo.

U centru sela podigli su mu spomen ploču sa urezanim stihovima „Dao sam vam dušu svoju“, tik uz kafanu „Tomina priča“, mesto boema oblepljeno Tominim pločama i posterima sa okrestrom koji isključivo peva njegove pesme i gde svraćaju poklonici njegovih balada iz cele biše Juge, ali i iz inostrantstva.

Staniša Stanojević je sa grupom Tominih vršnjaka pokrenuo inicijativu da se od porodične kuće Zdravkovća, koja se, praktično, raspada, napravi njegov muzej, spomen kuća.

On je to zaslužio jer mu je Pečenjevce bilo u srcu, svuda se hvalio odakle potiče i uvek mu se vraćao. Čak i na vrhuncu slave”, objašnjava Stanojević dok prebire po sećanjima svog i Tominog dečaštva.

Svi u porodici su bili talentovani za pesmu. Dar su nasledili od oca Dušana, ali Toma je najlepše pevao. Muzičko nam je u petom razredu predavao nastavnik matematike Ignjat Nikolić i on nas je naučio da sviramo violinu, čitamo note, da solfeđo znamo u prste, a Toma se posebno u tom predmetu isticao. Počeo je pesmom da zarađuje, ne u novcu, za parče hleba, kada smo nas dvojica upisali trogodišnju Tekstilnu školu u Leskovcu na smer pletenja”, počinje priču čovek, kojije skoro 30 godina vodio Dom kulture u Pečenjevcu.

On i Toma Zdravković su stanovali u iznajmlenom memljivom sobičku u Ulici Nikole Tesle 25 kod neke Tetka Živke.

Spavali smo na podu i pokrivali se krparama, sve su nas vaške pojele“.

U centru Leskovca, tamo gde je pre nekoliko godina podignut spomenik Tomi Zdravkoviću, bila je kafana „Radan“ iz koje se stalno čula muzika. Sredinom septembra 1954. godine su dvojica mršava, gladna i premrzla dečaka ušla u tu kafanu da se ogreju i ako mogu, izmole otpatke sa neke od trpeza. Tako su danima preživljali dok Tomu, priča njegov drug, jednog momenta nije pogodila neka pesma, pa je zamolio šefa sale da mu dopusti da za mikrofonom otpeva samo jednu pesmu.

Mislim da je bila neka sevdalinka, ali pouzdano znam da je oduševio publiku čim je otvorio usta, pa su ga istoga trenutka angožovali za pevača”.

Imao je Toma sreće jer ga je te večeri čuo upravnik Pozorišta u Leskovcu i pitao ga hoće li da peva u predstavi „Zona Zamfirova“.

Toma je je odmah pristao: „Može, rekao je, ali za dve činje pasulja i dva parčeta hleba“, priseća se pevačev drug.

Dva meseca kasnije u “Radanu” gostuje jedna prava kafanska zvezda – Silvana Armenulić. Pre nego će Silvana stati na podijum slušala je mladog mršvaog dečaka kako peva, pa je ztražila da narednu pesmu otpevaju u duetu. Bio je to presudan trenutak za Tomu Zdravkovića.

Sve cipele za Rome

Prilikom jednog boravka u Leskovcu Toma je, priseća se starina, pokupovao svu obuću iz prodavnice „Borovo“ u centru Leskovca i poklonio je Romima. „Mnogo je voleo Rome, ne znam zašto“, priča Tomin drug.

Tu je počeo njegov put slave jer je već pre kraja prvog školskog polugođa iste godine otišao za Beograd, mada se i tamo mučio dok 1964. godine nije snimio prvi singl „Što te večeras nema“. Za to vreme se i tamo mučio i spavao po podrumima”, priča Stanojević u domu svoje kuće, koji nikada nije prekinuo prijateljstvo s Tomom.

Stotinak metara od njegove je kuća u kojoj je odrstao Toma i gde su njegovi roditelji završili svoj životni vek. Veliko dvorište ispred, u njegovom dnu mala kuća u raspadanju.

Preko puta je u Tominom detinjstvu stanovao mesni paroh, jedini koji je imao zalihe belog hleba, odnosno, hleba od pšenice jer se u posleratnom periodu i u naprednijem selu Pčenjevcu jeo samo hleb od kukuruznog brašna.

Toma i ja bismo na velikom odmoru trčali do popove kuće gde bi nam popadija davala krišku hleba sa nekim premazom, pa onako bosonogi u kratkim pantalonama i musavi sve u slast i trku pojeli vraćajući su u školu. Možda je zato Toma kasnije u svom životu delio drugima sve što bi zaradio”.

Toma je bio zaljubive prirode i veoma galantan prema damama, kupujući im skupe poklone.

Prilikom jednog gostovanja po Crnogosrkom primorju javlja nam Toma da sve spremimo u Pečenjevcu za njegovu svadbu. To je bila, čini mi se, treća njegova ženidba. Brzo se zaljubljivao. Napravili smo svadbu za pamćenje, tri dana smo se veselili i pili”.

U „Tominoj priči“ i Tomino vino

Znao je Toma, kaže, da u Pečenjevcu priredi feštu i za svoje komšije i prijatelje. Tako je u Domu kulture, gde je stigao belim mercedesom, okupio i svoju braću pa su se celo veče natpevavali s pesmom „Koja gore brate Ivo“.

Nikada, kaže, svojim prijateljima nije pokazivao svoju veličinu i umeo je pažljivo da sluša svačiju muku.

“Kada se vratio iz Kanade, gde je upoznao svoju poslednju suprugu Gordanu i gde se lečio, primetio sam promenu. Tek tada sam video tugu u njegovim očima, onu bol koju je celog svog života ispoljavao u svojim pesmama. Pričali smo ovde u Pečenjevcu dugo. Nekako sam slutio da će to biti naše poslednje druženje. I bilo je”, završava priču Stanislav Stanojević o svom drugu Tomi Zdravkoviću, priču o, kako sam kaže, srpskom Šarlu Aznavuru.

 


Podeli:

Legendaa

Jedva sastavio 50 godine života neprekidnog alkoholisanja, depresije, 50 godina života u kompleksu selskog nedoraslog čoveka koji pati jer ga „gradski“ krugovi ne priznaju za „urbanog“. On li da mi bude uzor? Takav da stoji u centru iscepan od bronze skupo plaćene i preplaćene.

Kako je žalosno biti živ, a ne živeti. Ovakav komentar kao tvoj, može da napiše samo polupismen čovek sa mnogo sujete i kompleksa jer nije ostvario sebe na nijednom polju. Baš si bre bezveze, jadni i tužni čoveče.

Podsetio bih jadnog i tužnog neostvarenog polupismenog novinarčića da nije etički da piše komentare, ako zna šta je etika. Podsećam ga na to da svi znaju da je taj mali čovečuljak pun sujete, kompleksa i besa svojim komentarima oterao kolumnistu Nešića sa Jugmedije. Eto ti sad portal samo za sebe, pa piši i vesti i komentare!

a ko je po tebi legenda?

Toma je neko ko će biti živ i za 1000 godina! On je večan i neponovljiv! Hvala lokalnoj samoupravi za spomenik ovom velikanu u centru našeg grada!

Toma je pesmu,,sliku tvoju ljubim,,napisao i posvetio nasoj sugradjanki Kosovki koja je zivela u naselju ,,podvorce,,Toma i Kosovka upoznali su se kod Tomine sestre iz podvorca i bili u vezi neko vreme.Kosovki je,kasnije zabranjeno da se vidja sa Tomom,ali je uspela da mu pokloni sliku,na osnovu koje je kasnije nastala i pomenuta pesma.

I moja tetka zna puno tračeva. Ljubinka komšika udala se iz selo Lap. u Leskovac za N. išla 3 X nedeljno na seks kod komsiju Radeta. Pricav da je kuvala lijander na muza da nasledi šes ektara zemlju. Bila po majku familija sa Tomu. Molim feljton od leskovacku trovacicu.

A be ljudi, pitam se kolko smo svi mi evoluirali kad je sudeci po ovom portalu izgleda OBAVEZA da se divimo ovom seljaku.

Kakvih sve „građanina“ ima u ovom delu Srbije. Strašno, bedno i tužno.

a kome treba da se divimo ?

Pa majke mu ga, valjda je u ovaj naš Leskovac živelo toliko pesnika, pisaca, glumaca, nekih značajnijih naših ljudi od tamo neke pij…re iz Pečenjevce.

Pa jesi li ti uopšte normalan, nazivaš Tomu Zdravkovića seljakom, alo bre, Tomu Zdravkovića – legendu, niko mu od vas imbecila nije ni do kolena!

Leskovac je imao MNOGO ZNAČAJNIJE ljude od njega. Neuporedivo značajnije! Uostalom, on i nema nikakve veze sa Leskovcem. A ti si kreten. Pođi samo od ovoga, odgovori na ovo prosto pitanje da vidimo ko je imbecil:
da li bi voleo da ti dete bude kao Toma?
Ja ne bih, obesio bi se!

wpDiscuz