MEDVEĐA – Zalaju noću kerovi, skočim iz kreveta misleći da ide neko. Ali nema nikog. Gledam preko prozora. Gore zvezadano nebo, tamo u daljini preko brda – svetla. Gledam, gledam lepotu, pa se vratim u krevet.

Ovako Milijana Stanković (60) iz zaseoka Dabiševac u selu Medevce u opštini Medveđa opisuje svoje noći, a njena priča o tegobnim danima i borbi za „parče hleba“ samo je deo onoga što takozvana staračka domaćinstva u opustelim planinskim predelima preživljavaju.

Kuća Stankovića je poslednja kuća u opštini Medveđa uz granicu sa Kosovom, 50 metara od nevidljive administrativne linije, preko koje ova žena i njen bolesni suprug Dragomir nisu kročili više od decenije, iako 200 metara u dubini šume počivaju njihovi preci.

Stankovići su izrodili četiri ćerke, koje su se udale i otišle iz rodnog doma, a sin Vladimir je bio primoran da siđe 35 kilometara niže i u Medveđi iznajmi stan za svoju petočlanu porodicu zbog školovanja troje dece.

„Sin nas obilazi i zimi, a cela njegova porodica je tu tokom leta, no, ipak, mi smo sami. Muž je prikovan za krevet, pa je celo domaćinstvo palo na mene“, priča Milijana i sama bolesna.

Iseljavanje iz Dabiševca počelo je sa raspadom stare Jugoslavije, a kulminiralo posle rata na Kosovu. Sada u tridesetak kuća živi šestoro ljudi, na puškomet jedni od drugih.

Život je, priča Milijana, ovde vazda bio tegoban, posebno za ženu, ali se sve lakše podnosilo dok je bilo ljudi. Sada je celo domaćinstvo palo na njene dve ruke.

„U našoj kući je bilo 10 duša. Radila sam po 16 sati dnevno, ali mi je srce bilo puno. Sada mi je i teško i tužno. Muž leži u krevetu, a ja moram da nahranim krave, svinje, živinu, da spremim ručak, da počistim, a ostarilo se“.

Sa zaravni, gde je kuća Stankovića, puca pogled na okolna brda i planine sa po kojom kućom, za koje naša domaćica tvrdi da su sve prazne. Varoš Medveđu zaklanja Mrkonjski vis, najviša tačka u ovoj višenacionalnoj opštini.

Put do njihove kuće od 2,6 kilometara je neasfaltiran i do nje, posebno zimi, može da se stigne samo terenskim vozilom.

„Kako je koja vlast dolazila, obećavala je da će da napraviti put, ali se to ni do danas nije desilo. Možda bi moja deca i češće dolazila, ali ne mogu da izađu do kuće, možda se ne bi ni odselila. Tako, sada samujemo i čeznemo za ljudskim glasom. Tišina je svuda oko nas, samo je remeti lavež pasa, jedino oni nisu pobegli iz ovih brda“.

Dragomira nismo zatekli kod kuće jer je dan ranije smešten u bolnicu.

Razgovaramo u hodu, dok Milijana hrani stoku, a potom ulazimo u veliku praznu i  hladnu kuću. Nudi nas još toplim palačinkama i izvlači tegle sa pekmezom od šipuraka i šljiva, nudi šljivovicu, da se zagrejemo.

„Sve je to moj proizvod. Idem po šumu i berem sve što je priroda sama iznedrila, a rakija je mešavina sveg voća, koje takođe sama prikupljam, pa kad dođe sin iz Medveđe on je ispeče. Mleko, sir i meso ne kupujemo, a sve ostalo moramo. Za džak brašna idemo čak u Medveđu, do prve prodavnice“, objašnjava.

Stankovići imaju malo zemlje. Iako žive usred šume, svoju imaju tek za sopstvene potrebe, pa su muškarci iz ove kuće zarađivali kao nadničari, sekli drva za druge, tokom skoro cele godine.

„Težak je ovde položaj žene. Ja sam morala da čuvam decu i da pomažem suprugu. Kilometrima sam hodala pored njega noseći tešku testeru, a potom sam još jednom u toku dana prelazila tu razdaljinu da mu odnesem ručak. Muž ti je na selu bio i ostao gost u kući, sav teret, sva briga je na ženi. I baš zato što znam da je žena u planini rob, u neku ruku mi je drago što je sin otišao odavde da bi iškolovao svoju decu. Ne želim da se moje unuke vrate ovde“, priča ova žena, koja je ceo svoj život provela u planini, budući da je i rođena u Medevcu.

Njene nekadašnje drugarice, komšinice, su se davno odselile. Čak ni ne obilaze svoje kuće. Preostala je jedna starica dva kilometra niže i ona je Milijani jedini ženski sagovornik od jeseni do proleća.

„Družimo se ako ja odem do nje, jer ona ne izilazi često iz kuće“.

Sve do 1999. godine, do prvih NATO bombi, Stankoivći su u pazar odlazili u Prištinu jer su putevi bili bolji nego do Medveđe, a družili su se i sa Albancima iz Kosovskog Dabiševca i Ajkobile, udaljenih od poslednje kuće u Srbiji svega 200 metara vazdušnom linijom.

„Moja tuga je još veća kada preko dana čujem galamu koja dolazi preko šumarka. Tamo su kuće pune ljudi, ovde pustoš“, priča Milijana Stanković, žena koja je primorana da u 61. godini vodi domaćinstvo i izdržava porodicu.