ЗИДИНЕ ВЕРЕ – МОСКВА (III део)

ЗИДИНЕ ВЕРЕ – МОСКВА (III део)
Podeli:

После дана одмора и уживања у купању и роштиљању, коначно је дошао на ред. И оправдао сва очекиванња, барем деци. Иако засићени свиме до сада што смо видели, када смо стали испред Москваријума, опет се чуо узвик изненађења.

Карте за одрасле 1000 рубаља, за децу 600. Мало скупље за наш џеп, али мора се признати да је неколико пута јефтиније него ли нешто слично у западним метрополама. Поред основне карте, исте цене су и за шоу са китовима-убицама и делфинима, попут оних које сам гледаo на телевизији, где дресер у мањем базену манипулише воденим сисарима.

Пратио сам на научним и истраживачким телевизијама све о воденом свету, и могу рећи, да скоро свака ретка риба, сви они егзотични и величанствени примерци које је Џереми Вејд ухватио, налазе се  тамо – највеће пиране, вампир-риба, арапине…

Мање рибе су смештене у акваријуме величине излога просечне радње, док су оне крупније смештене у огромном акваријуму испод којег пролази стаклени тунел. Фантастичан призор је видети неколико врста великих ајкула како пливају једна поред друге, право испред носа.

Спрат је резервисан за ресторане, и резервоаре који чувају и највредније становнике овог воденог хотела. Протрљао сам очи, да, то је орка, са друге стране неколико белуга, иза којих, одвојени мрежом од дебелих конопаца, безбрижно јури десетак делфина. Горе су и базени за шоу.

Сумирамо утиске код куће, а ја још једном покушавам да купим улазнице преко интернета, за било који меч у Москви. Не само што их нема, разочаран сам и ценом оних последње продатих. Није било  јефтиније карте од 600 евра, бацио сам поглед и за нашу утакмицу са Бразилом, иако сам се на дан играња враћао, последњих седам карата продато је по хиљадарку! То све скупа значи да, иако нађем некога ко би из неког разлога морао да прода две карте (бар за сина и мене), нећу моћи да савладам баријеру у глави која ми каже да је то ипак превише. Идемо барем да видимо стадионе.

Откритије арена је дом фудбалера Спартака из Москве. Стадион је нов, а отворен је пријатељским мечом са Црвеном Звездом. Ова два клуба важе за братске, и навијачи Спартака су добро упознати са стањем у Србији. Такође, може се видети и простор у медијима који наша земља добија, интелектуалци и даље сматрају да постоји веза, а да ли је емотивна или интересна, вероватно је од случаја до случаја. Ипак, међу обичним народом, код већине, не постоји никакав набој везан за Србију, и ако неко и зна понешто о нама, то је само да смо пријатељска земља.

Враћам се на стадион, велелепно здање, огромно црвено бело гнездо испред којег се налази  ратник са исуканим мачем. Заиста је леп осећај прилазити арени. Белгија и Тунис су играли у време када смо били око стадиона. Веома је акустичан, и иако није било френетичног навијања, преко реaкције гледалаца, уздаха, готово да сам могао да замислим шта се дешава на терену.

Причао сам са навијачима Спартака који такође нису могли да се снађу за карте. Били су изузетно незадовољни, и сем оних „главних фаца“, којима је подељен одређен број, остали су зависили од електронске лутрије. Аплицираш на сајту ФИФА, за контигент карата намењен домаћину, и ако прођеш, платиш и можеш се сматрати срећником.

Откритије арена је стадион у потпуности направљен за забаву, и по изгледу и по намени. Спартак је народни клуб.

У близини стадиона се налази зграда Централне банке Русије, цела је, заједно са оградом, у окер мермеру, зграду красе и тамно плави прозори. Москва је препуна фантастичних здања, а ово нисам описао због моћи и утицаја које ово здање има на свакодневни живот обичног Руса, описао сам га зато што се преко пута банке налази продавница брзе хране, јефтинија од оних у Србији. Гирос смо платили 100 рубаља, роштиљ је био нешто мање, док су пице и тестенине биле по 50.

У зоолошком врту смо за децу плаћали куглу сладоледа 300 рубаља, тако да за оне који не познају Москву изнутра, она стварно може да изгледа као један од најскупљих градова на свету. Постоји алтернатива, невидљива статистичким подацима. И, веома је укусна.

Још нешто о ценама хране, рецимо, Бик Мек је у Москви, дупло јефтинији од оног у Паризу.

Лужњики стадион, супротно од Спартаковог, личи на право аристократско ремек дело. Без детаља модерне архитектуре, конзервативан, на обали реке, у потпуној симетрији са другим битнијим историјским грађевинама у околини; ако би грађани Москве требали да организују збор око неког важно питања, то би било ту.

Стадион је реновиран, али без нарушавања спољашњег изгледа, 2008. године је на њему одиграна финална утакмица Лиге шампиона између Челзија и Манчестер Јунајтеда.

Нажалост, није најпознатији по томе, на њему се десила једна од највећих несрећа на спортским манифестацијама. 1982 године, на мечу купа УЕФА између Спартака и Харлема, у стампеду насталом при крају утакмице, погинуло је 66 домаћих навијача. То су званични подаци, многи кажу да је било преко 300 жртава.

Поред стадиона постоји споменик, који подсећа на ову трагедију.

Аклиматизовали смо се у потпуности и можемо самостално да идемо до града. Куповина гардеробе и аксесоара у „најскупљем граду“? Има места и за нас!

Вегас је први велики шопинг мол који смо посетили. Унутра нас је сачекала реплика кривог торња у Пизи, делови познатих италијанских улица, римски Колосеум и клизалиште. Били смо у Авиапарку, ЦУМ-у, ГУМ-у, Крокусу и Арбатској улици… Генерално, иако су архитектонски, центри тотално другачији, доживљај унутра је скоро исти. 90% радњи се понавља у сваком. Е сад, негде можете да скијате, негде да се клизате, негде да уживате у великом акваријуму, негде да возите симулатор авиона или формуле, уживате у биоскопима… Свуда постоје познати ресторани и кафићи. Ексклузивни бутици су скупи, али треба рећи да су јефтинији него њихови пандами у западном свету. У Зари, Х&М, Спортмастеру, Декатлону, Њујоркеру, Стафу и још десетак сличних радњи можете пронаћи ствари које просечан Србин може себи да приушти. Неке су јефтиније него код наших кинеза, а спортске су на навио Ђак-а, само су модели нови, што значи да је много повољније.

Овде бих поново скратио причу за оне са плићим џепом, да се не злопате трагајући, најбоље је отићи у Декатлон, тамо имате све – елеганција, авантура, спорт, и све је приступачно, француски је бренд.

Наравно, шопинг у Москви би требао бити последњи на листи приоритета. Да бих дошао до тога да могу лутати руским моловима, пре тога сам морао упознати „круг двојке“.

Најбоље је изаћи на станици Булевар револуције, одатле се отварају врата свих знаменитости у близини Кремља. Питање је где одатле кренути?

Видео сам велику групу исландских навијача, певали су и ишли у колони. Пратили смо их и стигли у Зарађе парк. Најновији парк, модеран, футуристички, на једном од ретких брдашаца у Москви, отворио га је лично Владимир Путин, прошле године, изградња је коштала пола милијарди долара.

На највишој тачки на њему, направљена је мултифункционална дворана, полуотвореног типа. Огромна стаклена конструкција, налик печурки, прекрива амфитеатар, са кога се пружа најлепши поглед на град. Исланђани, које смо пратили, упутили су се управо тамо, и напунили га до последњег места. После чувеног урлика са пљескањем, одатле су кренули на утакмицу са Аргентином. Сјајна екипа људи са позитивном енергијом.

Даље их нисмо пратили, ми смо отишли право на Стаклени мост који иде до средине реке Москве. Одатле све засењује једна од седам сестара, зграда Министарства спољних послова. Испод моста, поред реке, налази се модеран мултимедијални центар, велики екран и трг са којег је велики број туриста и Московљана гледао утакмице.

Постоји, знам да звучи сулудо ово што ћу написати, безброј музеја. Онај Пушкинов ме је поново подсетио на Оњегина. Не постоји шанса да обиђете све, без обзира на време које поседујете.

Недостатак времена је у суштини и највећи проблем становника Москве. Радно време је у већини случајева до 17 часова. Додамо ли пут до посла који је у просеку дужи од једног сата, сем јела и туширања, тешко је урадити било шта друго, нови дан чека.

Државни службеници имају викенд за себе, док приватни сектор зависи исључиво од недеље.

Јако је тешко искористити културно богатство које постоји, али поред свега, Руси воле да посећују своје знаменитости, да уче децу историји и веома су поносна нација.

Нема кладионица, риалити програми нису популарни, оно мало времена што се има, даје се природи, даје се домовини

У центру се налази и једна од највећих библиотека на свету, „Лењинка“. Иако је многи тако зову, она је заправо Руска државна библиотека. Ову установу могу користити и странци.

Чувени универзитет Ломоносов, још једна од зграда седам сестара, доминира. Не као грађевина, иако и тако, Ломоносов је врх што се тиче образовања у Русији. Школарина за оне без стипендија је у просеку око пет хиљада долара годишње.

Није само Ломоносов, Москва је препуна научних институација: Бауман, Московски универзитет за Физику и Техничке науке (МИПТ), Истаживачко нуклеарни национални универзитет(МЕПхл), Национални институт науке и технологије (МИСИС), Универзитет економије Плекханов…

Прави универзум знања.

На светским ранг листама, Московски факултети се не рангирају високо. Ломоносов је тек око деведесетог места.

Поштујући институције које рангирају научне установе, ко сам ја да реметим редослед. Само ћу рећи, да за десетак пута мање новаца добијате исто. Тол’ко.

Дошла је на ред и једна од највећих знаменитости Москве, чувени Бољшој театар. Када га погледате издалека, личи на многа друга позоришта која су опкољена стубовима. Међутим,како се приближавате, схватате да сте мали мрав у односу на цео комплекс. Шта да кажем, да кажем Грујићу да ако брине има ли Лесковачко позориште вишка радника, престане да размишља о томе. Бољшој театар има близу 2500 људи запослених.

Бацио сам поглед шта има на репертоару: Тако чине све(опера – Моцартова тема), Ана Карењина (балет), Бајадера(балет), Травијата(опера),  Оњегин(балет) и неколико концерата Камерног оркестра Бољшој театра.

Гледали смо у излоге и гласно сам прокоментарисао да бих могао нешто од овога да погледам, а Оњегин ми вршља по глави још од првих дана.

Дал’ си бе ти нормалан, знаш ли кол’ко је карта овде“ проговори Бојан на лесковачки.

На билетарници је било карата једино за Тако чине све, али, та представа ми је била последњи пик од свега што сам видео. Карте су коштале педесетак евра, и биле су за најлошија места, где се 30 посто позорнице и не види. Рекли су нам да погледамо преко интернета на неколико официјалних продајних портала.

Свака од представа је имала бар по три извођења до мог поласка кући и свака је скоро распродата. Бацили смо се у потрагу.

У Карењини је водећа балерина била Светлана Захарова, и ту је остало пар карата по пар хиљада евра. Међутим, стално се мењало стање и у неком тренутку било је лошијих места за улазнице које су коштале мање од оних фудбалских.

Травиата се изводила на историјској сцени, и појављивало се по нека карта за, у новонасталој ситуацији прихватљивој суми.

Међутим, ни Захарова, ни историјска сцена нису могли да ми скрену пажњу, да ме одвуку од лика који ме је запосео још првог дана обиласка. Карта је коштала слично као и за две гореспоменуте представе, седиште на граници добре видљивосте. После тог места, сцена се благо смањивала.  То ми је било довољно да преломим, једноставно, морао сам ићи да гледам Оњегина.

Буџет за фудбал је отишао на балет. Да ми је неко то рекао при укрцавању на авион, рекао бих му да је луд. Реч би морала бити повучена, Москва је чудо.

Почело је одбројавање.

Роман у стиховима, на најсликовитији могући начин описује живот у Русији, главног јунака Оњегина и његове догодовштине.

Толико тога је повезано у биографији Пушкина и делу које је написао, да и поред негације, које је наглашавао, да дело није аутобиографско… човек не може побећи од своје судбине.

Добро је било што сам од куће понео, поред спортске и колико толико пристојну гардеробу за вечерње изласке, иначе би одлазак на балет значио и нове трошкове. Обукао сам светло сиве панталоне Но Ексес, Ла Коста тамо сиви џемпер,  црне Валентино Роси ципеле и окачио Сеико петицу.

Можда сам за ЛНП изгледао баш како треба, али за Бољшој, имао сам срећу што је светско првенство у току, па је било ту и тамо гледалаца у дресовима. Нисам штрчао, али да је „мирнодопска“ ситуација…Московљани, када иду у позориште, улазе у светковину и труде се да поштовање искажу тако што ће обући најбоље комаде одеће и обуће које поседују, а Московљани се лепо облаче и имају новца.

Сам улазак изгледа попут пријема код Путина, или неког војног бала организованог на највишем нивоу. Док сам тражио своје место, осећао сам се важно, веома важно. Интериоризација је у потпуности успела. Упио сам све од места и унео у себе.

Оњегина глуми Денис Родкин, Ленског Семен Чудин, Олгу Кристина Карасева, али ни врхунски балетани и примабалерина нису били довољни да засене фантастичну Олгу Смирнову у улози Татјане, Тање, можда и најбоље осликане женске особе у светској књижевности.

Представа траје три сата, подељена је у три чина, сваки чин траје четрдесетак минута после, паузе су по двадесетак минута.

Чајковски је компоновао музику и она савршено прати сваки детаљ. Невероватан је осећај, све је врхунско, од извођења до кореографије.

Оњегин је особа која има сву слободу овог света, а живи у оковима својих предрасуда. Зато ме је подсетио на мене, на моје пријатеље. У ствари, подсетио ме је на наш народ. На наше небеско царство, на наше „аријевско“ порекло и на наш бесциљни живот.

Нећу описивати Црвени трг јер и овако има превише информација о њему, и углавном је све као на сликама, величанствено.

Причу о Москви завршићу са једним догађајем који сам доживео на спортском терену у Подмосковљу. Син ми тренира фудбал, и на пар дана смо увече ишли на градски фудбалски терен да шутира на го. Поред главног терена налази се мањи са вештачком травом и покривеним гледалиштем.

Када смо први пут крочили на стадион, чули смо велики жагор са мањег терена. На трибинама су били деца и пензионери, док су на терену били њихови очеви и синови. Цело насеље се увече ту сјати. Ставио сам руке на жицу која је ограђивала вештачку траву. Ја сам био напоље, они унутра. Гледао сам и готово да су ми сузе кренуле. Био сам љубоморан. Живот у неподељеној земљи је пун боја. Публика је бодрила и истовремено и зезала своје фаворите.

Тужан, загрлио сам сина, вратили смо се да шутира.

Тамо где вечни пламен чува духове предака, где је духовно још увек јаче од материјалног, тамо где је породица испред свега, тамо где људски живот још увек вреди, тамо су зидине вере, тамо је Москва – дивна.

(Крај)


Podeli:
  1. SNS Graždanin 14. jula 2018., 3:53 pm

    Nekad ce vikalo „Cut Your Hair“ a ja bih povikao – „pusti kosu da te vidimo, Pustolove“




    6



    0
    • Ogledalce, ogledalce moje...? 14. jula 2018., 10:17 pm

      Zar ne bi isto moglo da se kaze i za komentatora, zasticenog, koja je razlika izmedju njega i tebe?




      1



      6
  2. Srbijo medju sljivama 14. jula 2018., 7:01 pm

    „Оњегина глуми Денис Родкин, Ленског Семен Чудин, Олгу Кристина Карасева…“ To je ono, i zaba videla gde se konji potkivaju, pa i ona digla nogu. U baletu se ne kaze: Onjegina glumi N.N. nego: Onjegina u baletu IGRA N.N. Inace mnogo hoces da kopirs Nesica. Mnogo! Ali, dibiduz neuspesno.




    8



    0
    • Nesicu, da ga besimo ako je pogresio, uzgred, pre tebe je poceo da pise o sceni, doduse filmskoj, pogledaj unazad tekstove, cemu besss. Ima tri dela napisano o Moskvi, tri reda od balet. Ne ti dira tvoj LNP. :-)




      0



      8
    • Инфлуенсер 15. jula 2018., 9:09 am

      Интелектуално раслојавање је почело веома давно, још у праисторији. Никада се није десило да ови горе, траже мане онима доле. @ Србијо међу шљивама, шта мислиш, због чега је то тако?




      5



      0
    • @Srbijo medju sljivama, sve vrhunske balerine idu na casove glume. Kao i baletani. Kada igraju uz odredjenu muziku, ili bez, oni igraju, ali kada prenose karakter i dogadjaje lika iz nekog dela oni i glume. Tacno je da nije uobicajeno reci, ali nije ni pogresno.
      Na stranu to, ovaj putopis ima tri dela, obiman je. Pored ogromnog broja gramatickih gresaka, haoticnog redosleda reci u recenici i netacnih podataka, gde si nasao balet za izvor frustracije!?
      Ako si Prof. motiv je jasan, ali ako nisi, cemu ljubomora?
      Gore je napisano da je Aleksandar pre Prof. poceo da pise kritike, mada su totalno drugacije od bilo koje forme meni poznate, tako da jedino gde moze iskopirati Nesica je da predje na Jugpress, a usput da tuzi clana redakcije Jugmedia. Mnogo bi onda zalicio na njega, dibiduz!
      Ovaj tekst je prvo stavljen u kolumnama, zajedno sa komentarom na koji odgovaram. Razlog zbog cega je to tako ne smem da napisem da ne bih uvredio necije „dostojanstvo“.
      Pre tri dana sam napisao razlog i pitao urednicu, zasto je to tako? Odgovora nije bilo, komentar nije pusten, tekst je povucen iz kolumna!?
      Aleksandre, vrati se na svoje prve tekstove ovde i naci ces na par mesta gde sam ti odmah rekao da bezis odavde. Sada ti je, nadam se, jasno da sluzis samo za potkusurivanje.
      JUGMEDIA, ukoliko se odlucite da pustite ovaj komentar, sto ce biti vrlo tesko jerbo na drugim temama imate „med i mleko“, obrisite slobodno sve ostale komentare, sa nikom Donald Tramp. Ne znam kakvo vam je zadovoljstvo da u etar ide “ Pustite mi komentar“ a da na to ne reagujete!? Obrisite, ruzi vas.




      0



      0
  3. Molim redakciju da mi pusti komentar, koji je pristojan i nikiga ne vredja, takodje, da odgovori na pitanje u komentaru.




    1



    0
  4. JUGMEDIA, zasto je na ovoj temi leistoricaru i nesicu dozvoljeno da komentarisu, a ostalima nije? I zasto je sada i njima zabranjeno? Unapred hvala na odgovoru?
    Bicu primoran, da bih odbranio svoju cast, da na vasem oficijalnom FB profilu, postavim slike komentara koje ne objavljujete jer vam ne odgovaraju, zajedno sa svim bljuvotinama koje pustate, ako ne pustite komentar namenjen ovoj temi. Nemojte samo da ovo pretvorite u situaciju kao da vam neko preti, jer slika samo moze da vas osramoti, ako je to uopste moguce.




    3



    3
  5. Gospodje, gospodjice i gospodo iz Jugmedie, prosla je teme, pustite komentar koji mi nije obljavljen, pustite ga sada, da ga bar autor procita, da zna gde pise, cega se plasite, svoje sramote. Pa bolje da sada malo pocrvenite nego posle kada slika ode na fejs. To ce svi videti, svi su na fejsu, kako hocete, vreme otkucava – tik, tak,tik,tak,tik,tak,tik,tak,tik,tak,tik,tak…




    1



    0
  6. JUGMEDIA, hocu li bar biti udostojen odgovorom zbog cega mi komentar ne objavljujete. Nemate sta ni da tackate, dakle, nije pusten zbog…?




    0



    1
    • Ne znamo na koji komentar mislite. Ako nije objavljen verovatno je vredjao necije dostojanstvo




      0



      2
      • JUGMEDIA, komentar je napisan 14.07 u slicno vreme kao i ostali toga dana, tada je ovaj tekst bio u kolumnama, u njemu sam pitao zasto su prva dva dela u reportazama, o ovaj sada nije i na njima je pusten komentar koji bi da zavadi kolumniste. Dobro znate koji je to komentar jer ste tekst istog trenutka izbacili iz kolumne. Ne znam zbog cega jer sam vas ja samo pitao zasto je to tako, nisam trazio da to radite nisam autor. Posto sada znate o kom komentaru se radi, pustite ga ili ako je obrisan da napiste mi sada da bih otkcao drugi. Negde se niko ne vredja vrlo dobro znate. Ima li tog komentara molim vas odgovorite.




        0



        0

Comments are closed.