Jedan od 10 hiljada slučajeva nestalih beba, za koje se sumnja da su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka otete iz porodilišta širom Srbije, posle 24 godina dočekao je svoj srećan kraj.

Tridesetosmogodišnjem Ivanu Miljkoviću iz Svilajnca bilo je potrebno čak 24 godine da pronađe brata blizanca, koji je ubrzo po rođenju proglašen mrtvim.

Ivan je u razgovoru za Blic ispričao kada je shvatio da ima brata, kako je tekla potraga i gde ga je na kraju pronašao.

Početak Ivanove priče dešava se u bolnici u Svilajncu, 7. maja 1979. godine, gde su rođeni on i njegov jednojajčani brat blizanac Nenad. Kako navodi, bili su zdravi i pravi, sa identičnom kilažom i obimom glave, ali je njegovom ocu rečeno da je jedno dete preminulo, dok je drugo u kritičnom stanju zbog vode u plućima.

“Sve je bilo u redu i ništa nije nagoveštavalo da nešto ne ide kako treba. Ipak, istog dana nas dvojica smo bez znanja i pristanka majke, bez uputa i bilo kakve propratne dokumentacije prebačeni na Institut za neonatologiju u Beogradu. Rečeno mu je da nas upiše u matičnu službu, što je on i učinio, a zatim je došao u Beograd”, priča Ivan.

Nesrećni otac je zatim u Institutu tražio da preuzme telo svog sina, ali mu to nisu dozvolili, uz obrazloženje da sve ide po proceduri bolnice i da će naknadno dobiti dokumentaciju.

“Rekli su mu: „Čuvajte ono što je ostalo, drugo dete vam je u kritičnom stanju“. Bilo je to klasično preusmeravanje pažnje”, kaže Ivan.

Godine su prolazile, a porodica Miljković nikada nije dobila dokument o smrti blizanca Nenada. Ivan navodi da je njegova majka negde sumnjala u zvaničnu verziju, ali ništa nije preduzimala sve do 2003. godine, kada se na televiziji pojavila priča  slična njihovoj.

U Svilajncu u bolnici upisano da je umro 7. maja, a u Institutu za neonatologiju i u Opštini Savski venac 8. maja. Upravo zbog toga, oni su prvo otišli u bolnici u Svilajncu i tražili zdravstvenu dokumentaciju.

Po Ivanovim rečima, od dokumenata dobili su samo protokol o porođaju. Zatim su se uputili u matičnu službu, gde je, kako kaže on, protivzakonito konstatovana činjenica o smrti, ali bez ikakve potvrde o smrti i potrebne prateće dokumentacije.

“Bili smo i u Institutu za neonatologiju u Beogradu i tražili istoriju bolesti, obdukcioni nalaz, potvrdu o smrti, listu umrle dece iz te godine, listu lečene dece. Ništa od toga nisu imali. Išli smo i u opštinu Savski venac i tražili potvrdu o smrti i izvod iz knjige umrlih, a oni su nas uputili na Institut za neonatologiju”, dodaje Ivan.

Na kraju su otišli u Pogrebni zavod u Ruzveltovoj ulici u Beogradu, ali im je rečeno da Nenad tamo nije sahranjen, kao ni bilo koje drugo dete tog meseca sa Instituta za neonatologiju.

“U Knjizi državljana u Svilajncu njegovo ime je precrtano, a umesto njega upisana „Petrović Zorana Verica“, koja je rođena 1978. godine u Jagodini. Ispostaviće se da je njen matični broj upisan u ličnoj karti moga brata”, navodi on.

Taj matični broj bio je ključan u potrazi za Ivanovim bratom Nenadom, jer su umesto brojki „72“, koje su oznaka za one koji su rođeni u Šumadiji bile upisane cifre „92“ koje se odnose na region Kosovske Mitrovice.

“Ispostavilo se da je moj brat prodat jednoj albanskoj katoličkoj porodici na KiM. Preko svojih veza u MUP-u, a zahvaljujući tom matičnom broju došao sam do njegove adrese, sa koje je odjavljen 12. maja 1999. za vreme NATO bombardovanja. Zbog izbegličkog talasa sa Kosova, sa dokumentima koje je imao, nije mogao da menja adresu. Međutim, uspeo je u tome, zahvaljujući mom izvodu iz matične knjige rođenih. Na kraju se ispostavilo da živi u Beogradu”, objašnjava Ivan.

Nakon nepune dve godine, zahvaljujući privatnoj potrazi i vezama u MUP-u, porodica Miljković uspela je da pronađe Nenada u glavnom gradu. Prvi kontakt, kaže Ivan, bio je telefonski.

“Psihički sam bio spreman na to. Pozvao sam ga telefonom i odmah sam mu rekao da sam njegov brat blizanac. Bio je u šoku, raspitivao se, a onda mi spustio slušalicu. Onda me opet pozvao. Ubrzo smo se videli”, ispričao je on.

Kako svedoči, nije bilo teško zaključiti da su braća.

“Isti smo. Ipak, četiri godine nakon susreta uradili smo i prvatnu DNK analizu, koja je potvrdila ono što je bilo evidentno – da smo braća. Njegovi „roditelji“ o tome kako je došao u njihovu porodicu, nikad nisu želeli da govore”.

O njegovom identitetu, Ivan ne želi da govori, jer im je, kako kaže, bezbednost ugrožena, zato što su dobijali preteće poruke, kako iz poilicije, tako i iz tužilaštva.

Na pronalasku brata Nenada, Ivan se međutim nije zaustavio. On je podneo niz krivičnih prijava protiv babica iz Svilajnca, matičara, načelnika opštinske uprave, nadleženih u opštini Savski venac, doktora i pravnice u Institutu za neonatologiju…

“U jednom tužilaštvu nam je rečeno da ne može da dođe do procesuiranja ovog slučaja, jer je zastareo, u jednom sudu u Beogradu su ga odbacili, jer je, kako su obrazložili, predmet neuredan. Ipak, Republičko javno tužilaštvo prosledilo je slučaj Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, a sada je predmet na apelaciji”, završava on.

Izvor: Blic