Dok se danas  širom sveta  obeležava Međunarodni praznik rada, Prvi maj, radnici na jugu Srbije predstavljaju crnu mrlju na evropskom putu razvoja i grubu statističku brojku koja govori o velikom broju nezaposlenih.

Prvi maj, praznik rada  je ustanovljen u znak sećanja na  daleku  1886. godinu, kada je više desetina hiljada radnika u Čikagu izašlo na ulice zahtevajući bolje uslove rada i osmočasovno radno vreme.

Danas  na jugu Srbije radnici ne razmišljaju o boljim uslovima za rad već se nadaju obećanim investitorima iz inostranstva za koje će morati da rade po 16 sati dnevno za minimalnu dnevnicu.

No, i to je bolje nego biti još jedna žrtva tranzicije iscrpljena od štrajka pred zatvorenom fabrikom i godinama neoverenom zdravstvenom knjižicom.

Tada su u Čikagu organizatori protesta  zahteve prethodno uputili poslodavcima i vlastima tražeći da ih ispune do 1. maja 1886. godine. Kao odgovor usledila je represija, i u sukobima sa policijom bilo je žrtava i ranjenih na obe strane.

Drugi kongres Radničke internacionale, odlučio je da se od 1890. godine 1. maja širom sveta održavaju masovne manifestacije, demonstracije i štrajkovi, kao jedan od vidova klasne borbe, što je do kraja 19. veka i početkom 20. dobilo masovne razmere.

Prvi maj u Srbiji obeležen je 1893. godine protestnim skupovima u Beogradu, pa su usledile decenije okupljanja zadovoljne radničke klase i uranci.

Iz socijal-komunističkog perioda prvomajski uranci su se preselili u višepartijski sistem, a do protestnih okupljanja dolazi sporadično, bez efekata.

Ipak, malobrojnim srećnicima koji imaju kakav-takav posao, prvi maj donosi i razlog za radost.

Jer, prema Zakonu o državnim praznicima, prvomajski praznik se u Srbiji neradno obeležava dva dana.

Dakle, nek nam živi, živi (ne) rad.