Da li možete da zamislite da konkurišete za posao u Srbiji i da vas pozovu na razgovor, a da niste tražili vezu preko rođaka, poznanika, partije ili možda platili da „uđete na listu“?

Pred malom Marinom je celog života bio težak zadatak – da bude poštena, bude vredna i radna, gleda svoja posla, obrazuje se, završi visoke škole, zaposli se i tako sebi obezbedi bolji život.

Amanet ostavljen od roditelja koji, činilo se, nije teško ispuniti. I skoro da je došla do cilja…

Bila je poštena, vredna i radna, gledala svoja posla, obrazovala se, završila visoke škole i došlo je vreme da se zaposli.

Mislila je da je to, kada je sve druge „prepreke“ prešla, najlakše. Otišla je na razgovor za posao puna elana i maltene sigurna da pobeđuje. Donela je sve svoje preporuke, diplome, znanje sticano godinama, talenat, ideje, sve svoje bisere prosula pred svinje, a umesto radnog mesta dobila je nepristojnu ponudu:

– Radno mesto je tvoje ako se „učipiš“ sa 500 evra. Reći ću ti kome taj novac treba da daš, ne meni lično, i ja ti garantujem da ćeš dobiti svoje radno mesto – reče joj svinja.

Marina je možda bila u šoku, ali njene nade nisu propale. Smatrala je, da ukoliko prijavi prljavu svinju nadređenima, biće bolje i za nju i za ostale koji bi mogli da budu ucenjeni na isti način.

I prijavila je svinju šefovima. Šefovi su joj se zahvalili što je ukazala na „prljave rabote“ u njihovom toru i obećali da će je pozvati na novi razgovor za posao.

Prolazili su dani. Na novi razgovor je niko nije pozvao.

Jednog petka izjutra srela je pacova koji je radio u tamo i koji joj je sa žalejnjem rekao da je svinja zaista pomerena sa tog radnog mesta, ali je dobila još bolje, a da je ona premeštena na crnu listu preduzeća i da nikada tamo neće moći da se zaposli.

– Nisi smela to da uradiš. Trebalo je da joj daš novac. Ja jesam i, hvala Bogu, evo još uvek radim i zarađujem za suvi hleb, jer tih 500 evra koje sam uzajmio za zaposlenje vraćam sa kamatom, reče joj pacov.

Da li možete da zamislite samo da svako radi svoj posao? Da li možete da zamislite da konkurišete za posao i da vas pozovu na razgovor, a da niste tražili vezu preko rođaka, poznanika ili možda platili da „uđete na listu“?

Odgovor na pitanje zašto su mnogi građani spremni na koruptivna ponašanja upravo leži u individualnom poimanju pojma vrednosti i morala. U donošenju odluke nije bitno samo šta ja mislim i kako ja nameravam postupati, nego i moje razmišljanje o tome šta drugi ljudi misle i kako se ponašaju.

Iako većina ljudi deli vrednosti kao što su pravda i jednakost, nama trenutno nedostaje poverenja jednih u druge. Ova sumnja u moralnost i poštenje drugih pojačava se percepcijom nejednakosti i dvosmislenosti u provođenju zakona. I tu se otvara put svakoj osobi da lakše pronađe izgovore i sama krši zakon.

Plaćanje mita ili davanje usluga počinje da se smatra standardnom operativnom procedurom, po principu ‘tako svi rade, pa zašto ne bih i ja.

Zašto smo pristali na korupciju? Svako ima svoj razlog. Nema kolektivne krivice.

Sistem, to jest, pravila igre su takva, izopačena. Bude u ljudima ono sa čim je najteže izboriti se.

Strah. Strah pomućuje razum. Strah ukopčan sa porivom za opstanak određuje ponašanje ljudi u našem društvu.  Oni koji neguju takva pravila to čine takođe iz straha.

Srbija je prepuna strahova. Strah od boljeg, strah od reda, strah od kiše, od sunca. Strah od toga da svako radi svoj posao, najbolje što ume.