Mnogi bi rekli kontraverzna istorijska ličnost. Iako ne postoje bibliografski spisi o životu Konstantina Velikog (ili  što bi moj omiljeni kolumnista sa ovih prostora rekao Flavius Valerius Aurelius Constantinus Augustus – Constantinus Magnus ), iako su iz raznih izvora dolazili različiti detalji – i pozitivni i negativni  – o načinu na koji je vladao;  nema sumnje da je njegov uticaj na živote ljudi u vremenu njegove vlasti, pa i posle, bio ogroman. Ono po čemu je meni najviše poznat –  rođeni je Nišlija i kao vladar najmoćnije zemlje ikada, prihvatio je hrišćanstvo, pa samim tim možda najviše od svih okrenuo ljude ka toj religiji.

Niš je imao tu čast da bude izabran kao centralni grad proslave 17 vekova od Milanskog edikta. Godina kad je donet Milanski edikt slavi se kao jedan od najvažnijih datuma u ljudskoj istoriji. Većina se slaže – da nije bilo Konstantina i Milanskog edikta, ne bi bilo ni hrišćanstva u svetu, u  meri u kojoj ga danas ima.

Pored tolike važnosti njegove ličnosti i života, pored toga što sam tekst ima takav naslov, ovaj uvod će ostati siromašan, jer ima za cilj da ne privuče suviše pažnje, i da se ona sa Konstantina Velikog polako prebaci na jedan most, most kome su Nišlije ukazale čast da nosi ime poznatog vladara, pa da preko tog mosta odemo na jedno divno putovanje.

Priča o mostu kreće daleke 1910. godine, kada je, nedaleko od mesta gde se sada nalazi, prvi put nastalo nešto slično. Tridesetih godina prošlog veka civili su koristili ovaj most da nesmetano putuju ka gradovima Evrope. Nakon Drugog svetskog rata, vojska je umešala svoje prste i on je nastavio svoj radni vek okrenut odbrambenim zadacima države više nego onome što mu je trebala i biti prava namena – da spaja ljude.

Nakon svih putešestvija,  2003. godine obnovu ovog mosta velikim novčanim sredstvima pomaže ministarstvo spoljnih poslova Norveške, i on tada poprima sadašnji oblik – “Aerodrom Konstantin  Veliki”.

Danas sa niškog aerodroma možete poleteti ka brojnim gradovima Evrope: Berlin, Dizeldorf, Memingen, Ajndhoven, Bratislava, Dortmun i Milano(Bergamo). U planu su i nove destinacije pa  je pravo zadovoljstvo imati ovako veliku stvar u svom komšiluku.

Iako su mi bližnji rasuti po svetu, dugo nisam razmišljao o letu kao načinu da dođem do njih. Nije bilo nekog posebnog razloga, jednostavno, smetnuo sam ga sa uma.  Kod sestre u Italiju išao sam autobusom. Preko bare kod brata još uvek nisam bio, a kod šuraka u Moskvi – nadam se da će ovi naši jadnici što trče za bubamarom konačno da se plasiraju na neko veće takmičenje, pa da sledeće godine tamo budem bar dve tri nedelje.

Čujem se sa sestrom pre par meseci, i pozove nas da porodično odemo kod njih u goste. Pošto sam već bio, prvo što mi je palo na pamet, nije sama dužina puta. Kada iz Leskovca idete autobusom za Milano, to može da traje i dvadesetak sati. Imam strpljenja, preživim. Granica, to me muči, ona prva. Pre puta obavezno naglasim majci da ne pakuje hranu sestri, jer neću da je nosim. Još dok je studirala u Nišu godinama je snabdevana domaćim specijalitetima preko busa. Daljina je učinila svoje, tako da majka jedva čeka bilo kakvu priliku ne bi li neku teglu zimnice prošvercovala u EU. Šalim se malo, ali zaista je bilo dugodovština sa graničarima.

Preko aviona, druga je priča, niti može puno prtljaga, niti to što nosiš može da bude domaća hrana. Kako je i sestra koristila letove iz Niša, nabacila mi je da bi mogli iskoristiti tu pogodnost. Kada sam saznao da će cena za nas četvoro biti kao jedna autobuska karta, sve je bilo gotovo. Dogovorili smo termine, karte za Milano su kupljene onlajn preko sajta avio kompanije. Sedam dana pre polaska karte se mogu besplatno odštampati na kućnom štampaču. Dakle, nema potrebe za nikakvim odlaskom na aerodrom sve do dva sata pre leta. U avionu kompanije “Ryanair” svaki putnik, besplatno, može poneti u jednoj torbi 10 kilograma prtljaga i još jedan ranac težine do 5 kilograma. Sasvim dovoljno, za više mora se doplatiti.

Iako sam prilaz i spoljašnjost odaju neku osrednjost, tek kada uđete unutra shvatite da je to ipak malo aerodromče. Unutra ima restoran sa pristojnom hranom(cenovno u rangu leskovačkih restorana brze hrane) i WC. Pregledaju vam karte i stvari(tečnosti i praškaste materije ne smeju biti teže od 100 grama – šamponi, parfemi, gelovi, paste i sve slične stvari u većim pakovanjima oduzimaju, sem ako nisu lekovi ili hrana za bebe). Nakon toga prelazite kod carinarnika i dobijate pečat u pasoš. Terminal je poput svake druge čekaonice, postoji “free shop”.

Gužva se napravi tek dvadesetak minuta pre leta, iskusniji putnici znaju da u Nišu nema preklapanja letova (može se desiti da ih eventualnon bude dva u slično vreme), tako da opušteno dolaze pred sam polazak. Društvo je bilo raznoliko, od devojaka koje su krenule ka svojim fakultetima, mladića iz Beograda koji idu da gledaju utakmicu u Milanu, do Italjanskih turista i naših gastarbajtera. Upravo me jedan naš stariji gospodin upitao  gde idemo? Rekao sam mu za Milano. Nastavio je razgovor “Slećete u Bergamo. Jeste blizu, ali nije Milano.” Znao sam da niskotarifne aviokompanije uglavnom sleću na aerodrome koji nisu tako blizu grada, tako da me informacija nije uplašila, a i čekao me je zet autom, ali mi je bio čudan previd koji sam napravio, jer sam znao da je Bergamo grad, i to ne mali grad. Milano je veći magnet za ljude, i mene je zavarao.

“Po čemu je poznat Bergamo?” upitao me je dekica. Mislim da još nije završio pitanje, kao iz topa odgovorio sam “Atalanta”. Iako je ćutao koji trenutak, imao sam osećaj kao da čujem onaj zvuk iz kvizova kada date pogrešan odgovor. Tuuu. “Fudbal, kažeš, možda u tvojoj okolini, kod mene je poznat po ovci, tačnije ovčetini. Moraš da probaš, zaista je jedinstvena.”. Zahvalio sam se na informaciji, ali kako sem srpskog kralja životinja ne stavljam druge organizme u usta, nisam je sve do sada iskoristio.

Let do Bergama traje nešto više od sat i po vremena. Uzletanje je uzbudljivo i čini da na pravi način upoznate g-silu. Kada dostignete željenu visinu, sve je isto kao u busu na autoputu. Dok ne dodje do turbulencije, tada već izgleda kao da punim gasom idete po makadamu.

Pri dodiru točkova na pistu, prilikom sletanja, obavezan je aplauz za pilota. Deci je let bio fantastičan, zadovoljni do krajnjih granica.

Mesto u kome smo bili stacionirani zove se Trekate(veličine je Vlasotinca). Naslanja se na Novaru(koja je po veličini slična Leskovcu) i pola sata vožnje je od Milana. Najviše ću na primeru Novare pokušati da dočaram razlike između života u Leskovcu i tamo.

Kako smo bili u periodu – pre, u toku, i nakon katoličkog Božića – svuda je bilo prisutno praznično raspoloženje. Gradovi su okićeni, ljudi veseli.

Trekate ima nekoliko vrtića, osnovnih i srednjih škola. Koncept škole se u nekim detaljima razlikuje u odnosu na naš.

Poseduje dva velika parka, u parkovima su šetališta uređena poput trim stazi i prepuno je svim vrstama zelenila. Pored jednog parka nalazi se ogromna biblioteka koja  je besplatna za gradjane, kao i muzej fotografije koji se nalazi u njenoj blizini. U drugom parku postoji jako čisto jezero sa nekoliko vrsta riba i kornjačama.

Ima tri sportske hale, jedna velika sa 1000 mesta za sedenje i dve manje sa po 400 mesta, dva fudbalska terena. Treninzi sa tri nastave nedeljno u većini sportskih disciplina koštaju na mesečnom nivou oko tridesetak evra.

Ima desetak velikih marketa, malih prodavnica nema, desetak restorana i Burger King. Pored tri crkve postoji i ženski manastir.

Novara je dosta veća i grad  je bogate istorije. Dominantne gradjevine su tvrđava iz 13. veka, u vreme naše posete bila je zatvorena zbog rekonstrukcije, i katedrala koja ima vrh visok 121 metar.

Gradić je prepun sportskih dešavanja. Fudbalski klub je do pre neku godinu igrao u Kalču, dok je ženski odbojkaški klub osvajao prvenstva i igrao Ligu Šampiona. Karte se uglavnom kreću od desetak do tridesetak evra po meču.

Jedan je od najzelenijih gradova u Italiji.

Kultura, takođe, ne manjka, u pozorištu se pored običnih predstava(20 evra) može pogledati mjuzikl(40 evra), balet(40 evra) i opera(60 evra). Nekoliko galerija i muzeja su prelepo uklopljeni u očuvani starinski duh grada. Jako je teško videti savremenu arhitekturu, jer je gradnja skoro na svim mestima zabranjena, a tamo i gde je ima ne sme da bude veća od sedam spratova.

Ista je stvar i na obodima grada, jer je svo zemljište pretvoreno u poljoprivredno. Prioritetna biljka je pirinač i taj kraj je po tome poznat. Pošto pirinač zahteva puno vode, našli su inteligentno rešenje, i vodu od reka do njiva meštana doveli  putem kanala.

Novara ima dva zoološka vrta. Jedan je na principu safarija (odrasli  17, deca 12 evra karta) gde autom prolazite pored slobodnih životinja, a u drugom (10 evra karta) su životinje odvojene od ljudi neprobojnim staklom. U oba imate sjajnu interakciju sa živim svetom oko vas.

Postoji i karting staza na kojoj možete iznajmiti i provozati malu formulu.

Svuda, na javnim mestima, u zatvorenom prostoru, zabranjeno je pušenje, tako da u sred zime bašte kafića rade najnormalinje i možete videti mušterije kako sede u jaknama i ispijaju kafe čak i na minusu. Od devet do pet, imaćete utisak kao da je grad pust. Tek nakon pet sati popodne, živne atmosfera i centar se popuni ljudima.

Noćni život nije toliko bogat, u Novari ima par diskoteka, ulaz iznosi 15 evra. Nema uživo muzike, a popularni umetnici koji gostuju uglavnom su tu samo da statiraju dok DJ radi svoj posao sa miksetom.

Saobraćajna kultura u gradu je na visokom nivou, kao i higijena. Sve je čisto. Veliki deo ulica nema trotoare i jedino što odvaja pešačku stazu od kolovoza je bela linija. Pored nje su iscrtana parking mesta, ali i pored toga što ne postoji fizička zabrana za vreme koje sam proveo tamo nisam uspeo da vidim automobil koji zazire u privatnost pešaka.

U blizini Novare, na oko sat vremena vožnje postoji veliki broj prirodnih jezera. Jedno od najvećih  je Komo, a mi smo se ipak odlučili za manji, ali lepše upakovan paket Magiore (Lago Maggiore) , prelepo jezero na čijim obalama se nalazi grad Arona. Liči na malo švajcarsko mesto, sa svim propratnim turističkim rekvizitima prilagodjenim jezeru. Veliko  ostrvo koje se nalazi na centru “Isola Bella” , ima građevine i može se do njega stići trajektom. Takodje postoji velika statua Kolosa visine 35 metara u koju se može ući.

Morska obala je na sat i po vremena vožnje, ali po kvalitetu nije nešto što bi trebalo da bude  na spisku “must see”. Na jugu su plaže mnogo lepše.

Izuzetni putevi i auto put – ali su putarine skupe, kao i benzin.

Prosečna plata u Italiji je nešto više od 1300 evra. Ipak, raspitivajući se kod ljudi koji se bave uobičajenim zanimanjima – radnička klasa – retki su oni koji prelaze tu cifru, a to je sever, na jugu je lošije. Izgleda da osnovicu za izračunavanje proseka nisu patentirali srpski političari. Dosta je i onih koji rade pola radnog vremena.

Za stan jedne porodice vam treba oko 500 evra mesečno, bilo kredit bilo iznajmljivanje, centralno grejanje je izmedju 1500 i 2000 evra godišnje (zavisno od veličine stana), djubre(sortira se četiri vrste otpada) do 300 evra godišnje, dok su kablovska i internet na mesečnom nivou oko 30 evra( iako za njih i nema neke potrebe jer na običnoj anteni imate preko sto kanala sa svim potrebnim sadržajima). Cene pretplate za mobilne telefone su u rangu naših dok su telefoni koje daju uz nju bolji sa manjom doplatom.

Ako gledamo po količini datog novca, hrana je malo skuplja nego ovde. Ipak, to skuplja se odnosi samo na to da tamo nema jeftinije alternative. Ukoliko bi gledali iste proizvode istog kvaliteta, možda bi čak bila i jeftinija. 500 evra je minim koji ide mesečno za porodicu.

Kada se sve sabere i oduzme, ukoliko nemate svoj stan, nije sajajno, a ukoliko radi samo jedan od supružnika, borba na našem nivou.

Zbog prisustva vode postoji i problem sa velikim brojem komaraca i čestim maglama.

I pored tih mana, sjajan gradić za porodičan život. Miran i sadržajan.

Dok smo bili tamo posetili smo i dvojicu Leskovačkih košarkaša koji brane boje omanjeg košarkaškog kluba “Aironi Robbio” – Tomislava Tešovića i Aleksandra Ilića. Srdačan je bio susret sa zemljacima, a i dobili su utakmicu koju smo gledali.

Milano – previše sam očekivao, na kraju ipak otišao iz njega zadovoljan. Išli smo automobilom, ali smo morali da ga ostavimo na ulazu u grad. U centar grada automobilima mogu ući samo oni koji žive tamo. 1.5 evra je jednokratna karta koja važi za sve vidove javnog prevoza: trola, autobus, metro.

Veći deo grada je na nivou Beograda. Nema ničeg što bi prosečnog turistu moglo da zadivi. Interesantan deo je Kineska četvrt. I, ono što ipak razdvaja Milano od drugih gradova – veliki trg “Piazza del Duomo”. Katedrala sa propratnim sadržajem oko nje. Impresivno. Jedna od religijski najznačajnijih građevina na svetu okružena je robnim kućama i buticima najekskluzivnijih svetskih marki. Hteo sam da napišem, evropska “Peta avenija”, ali sam na trenutak zastao – pa to je Milano, svetski centar mode – većina tih marki je italijanskog porekla. Pre će biti da Njujork ima deo Milana u sebi.

Na svakom koraku srešćete ljude kako šetaju pse. Svuda je dozvoljen ulaz – u radnjama, u autobusu, u Mekdonaldsu… Imao sam utisak kao da su svi oni psi na nekim smirujućim sredstvima. Ne reaguju jedni na druge, i deluju uobraženije od svojih vlasnika. Pored onih uobičajenih malih rasa, kućnih, začudilo me je što sam u roku od par sati video pet-šest tibetanskih mastifa. Veoma retka rasa, nisam video ni jednog u Srbiji (možda ih i ima), uz to i izuzetno krupna. Gde li ih čuvaju u zgradama?

Retkost je van centra Milana sresti one koje govore engleski jezik!

Odmor je brzo prošao i vreme je bilo da se vratimo kući. Kada smo sleteli u Niš, dočekao nas je takstista. Iako je on strepeo dok je prolazio pored policije zato što nema atestiran plin, nije ta neka divljina  glavni utisak kada uporedim život sa onim u Italiji. Sedeo sam na prednjem sedištu i u retrovizoru video svoj i odraz lica supruge i dece. Bože, koliko smo lepi. Da ne ispadnem previše narcisoidan, ne mislim to samo o svojoj porodicu. Zaista, nisam video, pa neka bude i da nisam želeo da vidim, u Evropi mesto sa toliko lepih ljudi. I nije to utisak samo moj, ili mojih prijatelja odavde, to je utisak svih koji su u moj dom dolazili iz inostranstva. Možda je ta biološka ispunjenost, ono što nas koči, ono što nas tera u lenjost, i brani da od Srbije napravimo idealno mesto za život. Možda je taj osećaj kada se pogledamo u ogledalo, dovoljan da nam oduzme motiv, dovoljan da nas kao narod – bez ikakvog drugog razloga – baci u nebesa.

PS

Velika zahvalnost mom zetu zato što je u vreme najvećeg praznika u svojoj zemlji uspeo da odvoji vreme, ponekad i odvojen od svoje porodice, a sve da mojoj pokaže sve vrline i mane mesta u kojima  smo bili. Hvala Marko, veliki si čovek.

Još nešto, zamolio bih jednu osobu, koju ne poznajem, ali o kojoj sam čuo sve najbolje, i koja će se siguran sam, prepoznati  u ovim rečima, zamolio bih je da napiše nešto.  Osoba kojoj se obraćam piše za drugu medijsku kuću, obrazovanija je od mene, sa većim životnim iskustvom, i vezana je dobrim delom svog života za aerodrom u Leskovcu. Nekoliko mojih drugova i drugarica je prošlo obuku za padobrance, znam da je bilo turističkih letova odavde, i znam da su rukometaši Dubočiće na meč sa ekipom iz Podgorice takođe išli avionom. Jednog jutra, posle pijanke u Luvru na kojoj smo bili zajedno, komšija koji sada vozi mega avione, Marijan Kocić, probudio me je da se ne bih uspavao za trening, leteći tik iznad moje kuće.

Znam i za velike probleme koje prate naš aerodrom, faktički on skoro da ga nema, ali bih ipak zamolio gospodina da napiše jednu toplu priču koja će Leskovčanima, pogotovo onim mladjim, koji i ne znaju da postoji – da ga predstavi u što boljem svetlu. Kada neko u budućnosti to pročita, i bude bio u mogućnosti, da ga ta priča duboko dirne – prouzrokuje želju da napravi nešto što danas imaju Nišlije.