Dve konferencije za novinare. Na jednoj se teško probija kroz hodnik, kao u košnici, a pred kamerama mnoštvo ljudi. Na drugoj, hodnik je prazan i mesecima neočišćen. U Kancelariji ukupno troje, jedna, mlada, žena pred mikrofonom, koja je kao amater u politici, ponela ceo teret očekivajućeg Leskovca.

Pogađate, naravno, prva je atmosfera u vladajućoj, druga u jednoj od opozicionoj stranci, Demokratskoj stranci koja je na predsedničkim izborima podržala jednog od kandidata i kome bi i u Leskovcu trebalo da pruža logističku podršku.

Pravično je dati svakome ono što mu pripada, kaže Platon, a ja se pitam da li su prazni hodnici i opozicija koja se, izgleda, odlučila da ćuti, da se komira, da padne u težak zimski san iako proleće puca, baš u predizbornoj kampanji, da li baš ta (ne)sreća pripada Leskovčanima, makar da ih je i 30 posto, kako tvrdi vlast?

Kakav usud!

Za razliku od ranijih, ovi izbori za predsednika države Srbije vode se kao lokalni, kao, možda, i uvod u one naredne lokalne izbore. Zauzimaju se pozicije kod birača, animira članstvo, daje polet, nada, a nada nas održava u životu.

Leskovačka opozicija, za razliku od opozicije u drugim gradovima, to nije shvatila, ili ih nije briga ili su se toliko međusobno i untar samih stranka razjedinili i posvađali za nepostojeće privilegije da više ne zvuče ni kao raštimovani orkestar, ma čak i ne zvuče.

Za mesec dana par saopštenja, 3 pres konferencije sa mlakim porukama i olinjalim floskulama i to je – to!

Zapravo, svela se knjiga na dva slova. Na Ivana Krstića Krcka, koji, mora se priznati, vešto pali društevene mreže, i na slabašna pleća Ivane Janković. Sramota!

I dok se iz redova DS-a, Dveri, pa čak i godinama uspavanog DSS-a čuje po koji glas, Tadićevi SDS-ovci, koje smo mi iz Jugmedie proglasili za poliitčko osveženje u lokalnoj skupštini, brzo se ubajatiše. Odoše u kompletnu predizbornu ilegalu. Da se nisu umorili možda?

I nemojte se, molim vas, pravadati strahom, progonima i sličnim glupostima. Jer, kada ste ulazili u politiku znali ste da je ovo Srbija, Balkan, znali ste prirodu vaših naslednika, znali ste za njihovu strast potpune dominacije.

I ni slučajno nemojte reći da su mediji u Leskovcu – neslobodni. U Leskovcu – ne, s obzorom da se prate sve vaše konferencije, ali njih je toliko malo, one su tolike retke i bez novih ideja i nadahnuća, a o drugim aktivnostima, deljenju propagandnog materijala, ili, a zašto da ne, humanitarnim ili ekološkim akcijama, nema ni pomena.

I kada me ubuduće neko od takozvanih opozicionara  pita što ne pišemo protiv vlasti, tada, tada zaista ne znam kako ću reagovati, pa bolje da me i ne pita.

Jer, i mi smo devedesetih bili proganjani i prokaženi, i nama se pretilo i to tenkovima i pendrecima, čak i u vreme dok su bombe padale s neba, pa se nismo bojali. Jer, strah je u sopstevnoj glavi, kad se pomiriš s glavom, pomiriš se i  sa strahom, kad pronađeš ravnotežu u sebi, nestane i straha.

Sada ćete reći ispušili smo šansu. I jesmo, jesu zapravo, ali ubili su nam premijera. Posle su došle secikese.

No, svaka generacija ima svoje ideale i ideje, svoje mantre, a vi ste na sebe preuzeli obavezu da kanališete makar deo tih ideja, da budete vođe, da kontolišete vlast i, što da ne, jednoga dana dobijete šansu da se pokažete i u vlasti. Osim ako se niste upravo ovih nedelja oprostili sa ambicijama, a meni se čine da jeste. Pa nek vam je srećno tamo u nesvesti.