Za samo 4 sata 26. juna 1988. godine rušilački talasi odvajkada divlje i nepredvidive Vlasine izmenili su lični opis Vlasotinca, a analitičari su ovu katastrofu upoređivali sa razornim zemljotresom u Skoplju.

Vlasotinčani još uvek pamte taj dan, odnosno noć, poplavu kakva nikada do tada nije zabeležena u istoriji ove varoši čiji se stanovnici, uprkos njenoj hirovitosti, ponose svojom Vlasinom.

Ovaj tragični momenat i sve što se potom dešavalo, ovekovečio je u svojoj knjizi „Događaj za zaborav i nezaborav“ Dragoljub M Stanojević, u to vreme predsednik opštine.

„Vlasina je počela da raste u njenim pritokama Lužnica i Tegošnica od 14 do 17 časova, gde je palo 100 do 200 litara u sekundi, a u Ravnom Dolu, čak, 220 litara u sekundi po metru kvadratnom, što se smatra apsolutnim maksimom u Republici Srbiji do tog trenutka“, priča za Jugmediu pisac knjige.

Vlasina koja deli Vlasotince na dva dela počela je da raste u centru oko 20 časova i već oko 22 je nastao – potop.

„Bila je to velika drama. Vodeni stub bio je oko 9 metara. Srušio je 14 mostova na Vlasini i oštetio 3, nestao je deo brane, nestalo je 120 kuća, oko 600 radnika ostalo je bez radnih mesta, nestalo je kompletno priobalje, a šteta je procenjena na 355,2 milijarde dinara“, priča Stanojević.

Te noći nestala je struja, Vodovod uništen, kao i kanalizacija, Vlasotinačni su ostali bez telefona, kao na pustom ostrvu.

Protok vode bio je 1.600 metara u sekundi, a normalan protok u toku 1000 dana u proseku je 1.080 metara kubnih, što govori o razmeri nesreće koja je zadesila Vlasotince

Sledećeg dana, kako je zapisao u svojoj knjizi Dragoljub M Stanojević, Izvršno veće Vlade Srbije dalo je izveštaj u kome je pisalo: „Ocenjuje se da Srbija do sada nije imala ovakve elementarne nepogode, ovakvog intenziteta i karaktera“.

Sreća u nesreći je što niko nije stradao jer svi stanovnici u nižem delu uspeli su da se izvuku iz svojih poplavljenih i razrušenih kuća prema centru grada, gde je skoro i tu stigla voda.

Vlasotince je posle potopa 1988. godine doživelo još dve poplave 2008. i 2014. godine, ali to su bile igre potočića u odnosu na lavinu kroz koju je ova varoš prošla na dnašnji dan pre 29 godina

„Niko nije ni pokušavao da zaustavi bujicu jer je to prosto bilo nemoguće. Gledalo se da se živa glava izvuče po onom mraku“, kaže pisac knjige i tadašnji prvi čovek Vlasotinca.

Osvanulo je stravično jutro sa neprepoznatljivim priobaljem, porušenim kućama, gromadama stena, kamenja i betona sa porušene brane, sa razbacanim balvanima, automobilima koje je na sve strane vitlala poludela Vlasina.

A onda je na scenu stupila velika ljudska solidarnost, pojedinci, brigadiri, sva civilna udruženja, vojska i država Srbija. Pomoć je stizala sa svih strana i do zime sve porodice dobile su nove krovove nad glavama.

Vlasotinčani se i danas sa zahvalnošću sećaju pomoći prvih komšija – Leskovčana. „Iako su i sami imali restrikciju vode, oni su nam svakoga dana u 20 cisterni dovozili vodu tako da nismo oskudevali“, priseća se naš sagovrnik.

Ti  junski dani 1988. godine bili su, inače, kišoviti na jugoistoku Srbije, ali 26. jun je bio dan D. Pored Vlasotinca, poplave su pretrpele i opštine Pirot, Crna Trava i Babušnica, kao i rubni delovi Leskovca, ali poplava u Vlasotincu je bila i ostala rekordna do današnjeg dana.

Milica Ivanović