Поштовани господине Цветановићу, градоначелниче Лесковца, остао сам згранут, пренеражен и затечен поступком Вашег изасланика и емисара, тако се представио преносећи ми претећу поруку наводно у Ваше име.

Нисам лесковачка тужибаба, а још мање патолошки цинкарош који све ради „испод жита“, па чак и своја јавна обраћања представницима власти потписује као НН лице. Још мање сам птица кукавица, чаршијска кукумавка или неуротична грађанска плачиминџа, која и за попреки поглед надаје уличну дреку, кукњаву, хистерисање и фингирано падање у несвест; нити имам обичај, а још мање жељу да Вам тек тако, из помодарског хира, упутим отворено писмо. Ма јок, море! Само желим да Вам укажем на неке непријатне случајеве који не доприносе стварању пристојне атмосфере у Лесковцу, којој кажете да тежите.

Знам да нисам једини ког збуњују неке чињенице и верујем да ћу Вам моја питања поставити у име многих. Нисам вичан писању, али Вас молим да ово моје најдобронамерније отворено писмо упућено Вама, без било какве зле намере,  не буде узалудно писање уз ветар, да буде прочитано с Ваше стране и да по могућству добијем одговор.

Господине градоначелниче, моја питања су врло једноставна, па су и одговори на њих једноставни. Прво: да ли су тачни наводи Вашег изасланика, да само Ви, по свом нахођењу, а не званична комисија, доносите одлуку која ће организација цивилног друштва и колико средстава добити на конкурсима за своје пројекте које расписује локална самоуправа, односно град Лесковац? (Узмете списак оних који су конкурисали са својим пројектима и председнику комисије наводно издиктирате ко и колико може добити средстава. Председник наравно аминује, а чланови комисије, као и чланови Градског већа падају у тотални мук, што ће рећи – ни да бекну. Само руке горе.) Друго: Да ли је тачно, а Ваш душебрижни  изасланик ми преноси, да сте Ви наредили да се слике са вишедневних протеста против избора Александра Вучића за председника Србије који су били у центру Лесковца, а на којима је део моје породице, односно супруга, ћерка и ја, пошаљу у Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања? (Мотив би био: како може потпредседница организације цивилног друштва „Жене за мир“ која добија паре од овог министарства, тј. моја супруга која данима протестује у центру Лесковца против владе и председника Србије, и то с ћерком и супругом? Па тога нигде нема!)  Где је онда доња граница у суноврату вредности грађанских слобода? Шта је све, господине градоначелниче, допуштено, а шта не? Шта? Кажите!

Сигурно се питате зашто Вам уопше пишем? Па да Вам одговорим.

Зато што сам одмах по објављивању мог текста Appendix на Југмедији, у уторак 29.8.2017. год. касно после подне, око 19 ч, добио отворене претње у четири ока на тераси моје породичне куће. У двоипочасовном разговору. Наравно све у „пријатељско-поклоничком“ облику: Горан каже да ти се пренесе порука – наравно добронамерна – да то што пишеш наноси велику штету његовом угледу; да су све то обичне лажи и неистине, да непотребно изиграваш портпарола НВО „Жене за мир“, да каљаш углед „неких“ НВО у Лесковцу које дају и до 400 000 динара мито комисији која додељује средства по конкурсима. Даље, да због мог писања НВО „Жене за мир“ неће добити више ниједан једини динар (ма какав квалитетан пројекат имале) од локалне самоуправе; да су слике са вишедневних протеста против владе и председника Србије у центру Лесковца на којима смо ћерка, супруга и ја, а које су снимили „ови“ из Тамо Где Треба послате у Београд у Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања да би људи из тог министарства видели коме дају срества, да би им у наредном периоду била заувек ускраћена. Да престанем да пишем на Југмедији о цивилном сектору и о НВО. Заувек.

Цео разговор сам, одмах по завршетку скицирао до детаља да ми ниједна једина изговорена реч не би промакла, a ни измакла; да избегнем рашомонство и накнадну памет. Изговорене речи лако нестану у магли сећања и накнадне памети.

На све то ја сам одговорио и обећао, да будем искрен до краја, да нећу више написати ниједну једину реч у својим текстовима на Југмедији о НВО Лесковца. Једино то и ништа више. И нећу више писати о НВО у Лесковцу. Не из страха од Вас, господине градоначелниче, ма таман посла, већ само из жеље да људима у тим организацијама не нанесем својим писањам штету; а и због себе, јер писање о цивилном сектору у Лесковцу је непотребно и некорисно губљење времена, могућност за испољавање злобе, љубоморе; за свађу и нетрпељивост с људима из тог сектора, које иначе одлично познајем. Нема потребе, бар са моје стране.

Е, сад иде оно међутим! Међутим, господине градоначелниче, ја сам отворено рекао Вашем брижном изасланику да ћу све ово о чему смо разговарали и све изнесене претње ја пренети лично Вама и до детаља Вас упознати шта се све ради у Ваше име. Наравно да је одговор брижног „изасланика“ био: „Ако било шта кажеш Горану, ја ћу рећи да све лажеш, да се ми уопште нисмо ни видели, а камоли разговарали; да је све Ово само плод твоје маште и твоје измишљотине. Попићеш и кривичну пријаву за изношење лажи…“ И бла, бла, бла… Све у том смислу.

Господине Цветановићу, ово није први инцидент који су ми приредили  емисари и људи представлјајући се као припадници Вашег СНС-а, претили су ми и раније због мог писања. Прећено ми је и за време Милошевића и његове највеће диктатуре, али у рукавицама, околишно, „тек да од себе наговештај да“. Међутим, нико ми никада није овако отворено претио: у четири ока преко човека који ми је врло близак и ког Ви изузетно добро знате. То никада!

Господине градоначелниче, не могу чауши и смрдибубе, представљајући се као Ваши изасланици и емисари, као људи од Вашег највећег поверења и говорећи у Ваше име, да ми пренoсе поруке и да ми прете због мог писања на Југмедији. Да ли мислите да се претњама може застрашити свако?

Мене не. Нит је било, нити може бити!

Свако је творац своје среће и свог пута, и Ви, и ја и емисари. Због тога не желим и нећу допустити да ме страх било које врсте обузме и да ми квари живот, као и лепоту и светлост сваког новог јутра. (Страх животу каља образ често.)

Тамо где је страх, тамо нема грађанских слобода; тамо живи једино мрак који је најгушћи пред свитање.

У медијском мраку, др Горане Цветановићу, градоначелниче Лесковца, Власт, било које провинијенције, мисли да је све могуће, па и то да је управо Она – Истина и Творац!  Немојте бар Ви, не познајем Вас као таквог, јер знам да нисте човек таквог менталитета и табијатлука, да се приклоните Том Царству. Верујем да и сами знате,градоначелниче, да мене не могу уплашити све те безвредне улизице које су се окупиле око Вас? Преиграли су се, нисам „шљива благичка“.

Да скратим причу. Не плашим их се јер нисам украо ни жваку, нисам силовао, нисам примао мито, не радим ја, нити било који члан моје породице у државним службама. Ја сам слободан човек који не чека да му неко други удешава живот. Радим то сам. Нисам ја „дечко за шибање“ било које, па ни и ове Власти, далеко сам ја од тога!

Када имате све ово у виду, господине градоначелниче, зашто не обавестите МУП, да њихове службе испитају овај случај и провере моје наводе како би утврдиле да ли беспризорно лажем или говорим истину? Како? Па, постоји већ дуги низ година уређај који се зове ПОЛИГРАФ. Инсистирајте на томе ако Вас занима чињеница ко то у лесковачкој чаршији протура гласине да сте Ви То и Тако наредили и рекли. Послушајте ме, макар ми у старту и не веровали. Пођите од тога да ја највероватније говорим неистину, да лажем, али проверите, за име бога милога. Дајте да одемо на полиграф, ја и Ваш изасланик и да видимо ко говори истину, а ко лаже. Онда ћемо обавестити лесковачку јавност ко је вера, а ко невера. Да се напокон сазна ко то протура лажне вести о Вама или да је истина шта се о Вама у лесковачкој чаршији прича. Трећег нема! Мислим да ће Вас истина након полиграфског испитивања, ако до њега дође, шокирати и непријатно изненадити, али у сваком случају биће то једно ново и значајно искуство за Вас и видећете у каквом симулакруму живите. Ако Ваш изасланик избегне полиграф, онда лаже. Нити може, зато што је Ваш прилепац, да каже: „Шалили смо се!“

Обраћам Вам се отвореним писмом и указујем Вам најдобронамерније шта Ваши емисари говоре  по лесковачкој чаршији, о Вама, али и у Ваше име; зато ово моје писмо може бити врло делотворно и за мене, а поготово за Вас. Никада нисам затражио разговор с Вама, па нисам ни овога пута. Само Вас јавно, јер то једино знам и умем, обавештавам шта ми се догађа и шта све морам да трпим и подносим ја, али и моја породица.

Сачекао сам да имате мало више слободног времена после великог броја људи које сте угостили током њихових посете Лесковцу, а нарочито да средите непријатне утиске и негативне емоције због губитка породичне викендице. Да сам Вам раније писао, не би било људски, не би било фер и није прикладан чаршијски ред да Вам и ја стајем на муку. У међувремену, ја ћу предузети следеће: у Београду се крајем овог месеца одржава састанак НВО из Србије које се баве људским правима, односно њиховом заштитом. На том састанку из Лесковца учествује представница НВО „Жене за мир“, коју ћу замолити да  учесницима састанка подели моје текстове, Appendix и ово писмо, и да их до детаља упозна са  нападима, према њој и организацији коју представља. Предложиће учесницима састанка да у писму премијерки Ани Брнабић исцрпно објасне шта се све догађа,једном делу цивилног сектора, у Лесковцу,и са којим се све проблемима непотребно сусрећу и какве све притиске морају да трпе. Имам осећај, да ће премијерка Србије, познавајући лично поједине учеснике састанка, а надам се и потписнике писма, поверовати наводима изнесеним у њему. Да ли ће предузети неке мере тим поводом не знам. Чисто сумњам. Али, вреди покушати.

Први пут очекујем да џаба не кречим.

Можда ћете рећи, господине градоначелниче: „Ма баш ме брига, ради шта хоћеш. Ја сам власт.“ Не бих волео да до тога дође, али такав Ваш одговор  мени отвара сва могућа морална врата за деловање путем званичних институција у земљи, а поготово у иностранству. Морам да се заштитим, нема ми друге. Е, сад за крај једно чаршијско, „на глас“, размишљање: Ово време је, Горане, Твоје златно доба, јер тренутно можеш како хоћеш, али… Леп дан и свако добро, господине градоначелниче.

др Вјачеслав Нешић

Текст достављен Југмедии у уторак, 05.09.2017.