Ivanka i Jovica Milenković iz leskovačkog sela Čekmin su posle deset godina braka dobili sada sedmogodišnjeg Mateju putem vantelesne oplodnje, a ovih dana se pripremaju za novu kolevku, odnosno, da ponove postupak za drugo dete, u kome je moguće da dobiju i – trojke.

Jer, prilkom prve vantelesne oplodnje zamzrli su tri embriona, pa će ovoga puta hormonska terapija biti slabija, tek toliko da pripremi telo za transfer i prihvatanje embriona.

„Čak i da kroz ceo postupak moram iz početka da prođem, ne bih odustala od drugog deteta. Zašto ne iskoristiti savremenu medicinu. Ne želimo da nam dete bude samo u životu“, priča Ivanka u toplom, prostranom i udobnom porodičnom domu dok se Mateja, posle napisanog domaćeg zadatka, igra na kompjuteru.

Ne brinu je, kaže, njenih 46 godina, ni muževljevih malo više, ni finansijska situacija, koja nije sjajna, ni sugestije da je u poodmaklim godinama.

„Ne bismo čekali da posle Mateje prođe ovoliko vremena, ali su nam se dešavale tragedije u porodici“, kaže žena.

„A posle je nastala kriza, moja plata mala i neredovna. Međutim, prelomio sam. Krize će uvek biti, a godine prolaze. Žao mi da Mateja ostane jedinac“, dopunjava Jovica svoju suprugu.

Ivanka je zatrudnela zahvaljujući prvoj vantelesnoj oplodnji u Specijalnoj bolnici za lečenje sterilteta SPEBO u Leskovcu, gde svake godine nosi tortu za Matejin rođendan.

No toj radosnoj vesti prethodila je decenija lutanja, borbe, razočaranja, međusobnog hrabrenja.

MISTERIJA – ZDRAVI, A NEMA TRUDNOĆE

„Obišli smo na desetine bolnica, klinika, promenili ko zna koliko lekara, vršili sve postojeće analize, sva ispitivanja i uvek su svi rezultati bili odlični, mi poptuno zdravi. Lekari su nam govorili da je sve u redu, da će se desiti trudnoća, da smo zdravi, da sačekamo. Možda ih je zvaravalo i to što sam ja odmah posle udaje ostala u drugom stanju i u trećem mesecu dobila spontani pobačaj. Možda sam ja bila u stresu, psihički opterećena, podsvesno, možda zato nisam ostala trudna. U svakom slučaju, do danas je za nas ostala misterija zašto više nisam mogla da zatrudnim prirodnim putem“. Čekali su, godine su prolazile, izgubili veru u lekare, pa krenuli sa alternativnom medIcinom, pa kako ni to nije dalo rezultate, išli su po crkvama i manastirima. A onda, kao očajnici, išli kod vračara.

„Sada se smejemo svojim glupostima“, priznaju supružnici otvoreno.

Razmišljali su u to vreme o vantelesnoj oplodnji, ali se ona radila samo u Beogradu, gde je, pored skupe usluge i terapije, trebalo iznajmiti i stan na dva do tri meseca.

“To je bilo preskupo za nas, mada smo uvek imali na umu da je vantelesna oplodnja poslednja stanica. Negde u to vreme počelo je da se priča da će genetičar doktor Miodrag Stojković otvoriti takvu kliniku u Leskovcu. Čekali smo i dočekali. A pomoglo nam je i to što je tada naš grad Leskovac plaćao veći deo vantelesne oplodnje, mi smo upali u tu grupu i imali veliku sreću“, objašnjavaju Milenkovići.

Tu sreću oni danas ne umeju da objasne. „Ko nije doživeo, ne može da nas razume. Ja nisam kao Ivanaka u toj meri patio što nemamo decu, ali kada sam čuo da je trudna, uloge smo nekako zamenili. Ona je bila mirna i stabilna, glatko prošla kroz trudnoću, a ja sam neprestano čitao literaturu o trudnoći, toliko mnogo da sam za to vreme mogao i specijalizaciju da završim u toj oblasti“, šali se Jovica kome se baš na dan kada se Mateja rađao pokvario mobilni telefon.

MATEJA

Neko mu je u autobusu rekao da mu je supruga u porodilištu. Kada je uspeo pešice da prevali kilometre, jer ni taksi nije uspeo da nađe, zatekao je pola sela u predvorju Službe za ginekologiju i akušerstvo Opšte bolnice u Leskovcu. A posle je slavilo celo selo, danima.

Mateja je sada veliki dečak. Ide u drugi razred osnovne škole i odličan je đak, ponos svojih roditelja jer je, pored svega, organizovan i zna sam o sebi da brine dok su mama i tata na poslu.

Organizacione sposobnosti nasledio je od roditelja, koji pored stalnog posla, Ivanka se doduše nedavno zaposlila, Milenkovići se bave i poljoprivredom, uzgajaju višnje i povrće i sve po malo, za svoje potrebe, da bi se „pokrpio kućni budžet“.

Iako u stalnoj trci za egzistencijom, tata Jovica ne brine kako će i od čega će podizati dete ili decu, „kako se zalomi“, koju planiraju.

„Znate šta, ja bih svim bračnim parovima savetvao da imaju najmanje troje dece. Jer, negde se nekako uvek nađe put, rešenje. Dete te tera da više radiš, da bolje planiraš i brzo misliš, a ko radi i bog pomaže. Zato se ne bojim i zato smo doneli odluku da obavimo i drugu vantelesnu oplodnju“.

A Ivanka, poučena desetogodišnjim iskustvom, savetuje da bračni parovi ne traće godine gledajući u boga, već da posle godinu dana braka u kome nema dece, krenu u lečenje steriliteta.

Milica Ivanović